Не враћај се...

Не враћај се... ( Non tornare)  (1896)  Писац: Ада Негри, преводилац: Алекса Шантић

Не враћај се никад више; нека тако вјечно стоје
Међу нама мора пуста. — Плам љубави прошао је
Што кињаше груди вјерне. — Дижућ теби с клетвом чашу
Згазила сам љубав нашу;

Уморих је, растргох је, као лишће вихор љути;
Ја је убих, ето, убих и сад ћути, вјечно ћути
Санком смрти. Лакше тече кроза жиле мога тјела
Утишана крвца врела.

Лако сан ми очи склапа, нит се више суза креће
Зовући те страсно, жудно. — О, колико мира, среће! —
Као цв’јетак, што у ноћи анђеоску пјесму слуша,
Почива ми тиха душа;

Не враћај се никад више! Ђе си некад срећу брао
Без одзива и без гласа самртни је печат пао...
Хоћу да те мрзим тако, к’о ти кад ми вјеру даде,
Што дан један љубит знаде.

Хоћу да те сл’јепо мрзим за године моје цв’јетне
Што их квасих сузам врелим чекајућ те душе сјетне; —
Ој младости, што љубљаше тако страсно, тако жудно —
Жртвована узалудно...

Ал’ и мржња мори, дави, и у мржњи сузе сл’једе...
Ја бих хтјела да те ув’јек моје очи близу гледе
Ма те по сто пута клела... Немам снаге, немам моћи,
Осим суза без помоћи...

Хоћу мира, много мира... Рец’те нек се једном смири,
Онај огањ јецајући, што се мојом душом шири...
Он је неко, што се тужи, непријатељ, чудовиште,
Болник, који здравља иште;

Неко, што се грозно кида под теретом силни јада,
Па се диже са ужасом бјесну силу да надвлада;
Неко, што се љуто бори, кличућ помоћ тужним вриском,
Да не умре смртним стиском.

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 60.