Нејаки Секул
Вино пило тридесет срдара
У Котару, у влашкоме граду,
Међу њима нејаки Секуле.
Кад Срдари понапише вино,
У вину се они захвалише: 5
Неки братом, а неки сестрицом,
Неки мајком, а неки љубовцом;
Секул, јадан, не има никога.
Ал’ срдари њему говорише:
„Болан био, нејаки Секуле! 10
Или немаш ни оца, ни мајке,
Или брата, ил’ сестрице једне,
Да се, Секул’, у дружини хвалиш?“
Стидно момче не говори ништа,
Јер се стиди од својих другова, 15
Него иде двору бијеломе,
Своје старе дозивао мајке,
Те овако њојзи бесјеђаше:
„О старице, мила моја мајко,
Што ми н’јеси брата породила, 20
Или брата, ил’ сестрице једне?“
Рони сузе Секулова мајца
И Секулу 'вако проговара:
„О, Секуле, мило д’јете моје!
Ја сам теби брата породила, 25
Брата мила и сестрице красне.
Али кад је Јанчанине Вуче,
Кад је Вуче Крајине робио,
Селе твоје у робље повео,
Твојега је брата погубио 30
И твојега баба рођенога.
Ти си нејак у бешици био,
Теб’ у Вука измолила мајка,
Да т’ остави у бешци мала,
Прем малена и сасвим нејака, 35
Да се с тобом разговара мајка. “
Кад то чуо нејаки Секуле,
Кад то чуо мука га ухвати
И овако говорио мајци:
„О старице, мила моја мајко! 40
Шећи, мајко, у подруме коњске,
Нареди ми коња за мегдана,
Ја ћу поћи на бијелу кулу,
Направит се хоћу од мегдана,
Хоћу мога осветити баба 45
И мојега брата рођенога,
Селе Анђе дома доводити."
Кад Секула разумјела мајка,
Сузе рони и Секула моли,
Те овако њему проговара: 50
„О, Секуле, мој једини сине!
Ти не хајде на мегдане Вуку,
Бољих Вуче погуби јунака
Нег’ ти што си, мој премили сине.“
Секул тада мајци проговара: 55
„О старице, моја мила мајко!
Србин јесам и српскога рода,
Те се морам осветити за то,
Хоћу поћи, ако не ћу доћи.“
Кад је њега разумјела мајка 60
И видјела шта јој синак хоће,
Не хтијаше, с мање не могаше,
Него шеће у подруме коњске,
Направила коња за мегдана;
А Секуле на бијеле куле, 65
Па с’ нареси јунак за мегдана:
Бритку ћорду о пас објесио,
Буздована у руке узимље,
Бојно копље баци на рамена.
Паде јунак пред бијелу кулу; 70
Сјаје јунак ка’ на гори сунце.
За узду је коња ухватио,
Приведе га бињегу камену,
Окрочио, те га поклопио.
Прикрива га мрком међедином, 75
Од колена китом до копита.
Кад га види остарјела мајка,
Сузе рони и кроз плач говори:
„Хајде збогом, моје д’јете драго,
У путу ти Бог и срећа била, 80
Душмани ти под ногама стали,
Како коњу чавли и поткове!“
С тијем Секул горицом зеленом.
Кад је дош’о у гору зелену,
Ту је наш’о Дунав воду хладну, 85
А на њему тридест бјеларица,
Гдје но бјеле пребијело платно.
Кад се њима ближе приближио,
Бож’ју им је помоћ називао:
„Бог помог’о тридест бјеларица, 90
Чије ли је пребијело платно,
Чије ли сте младе бјеларице?“
Кад то чуле тридест бјеларица,
Свака гледа у водицу хладну,
Како тече Дунав вода хладна; 95
Ал не гледа бјелогрла Маре,
Већ овако млада говорила:
„Ми ти јесмо младе бјеларице,
Робињице Јанчанина Вука,
И његово ј’ пребијело платно. 100
Кад је Вуче Крајине робио,
Робио их и све попалио,
Нас је младе у робље повео,
С поред нама другарице наше
Анђелије, селе Секулове. 105
За њу се је оженио Вуче,
Шњоме има двоје дјеце младо,
Двоје дјеце, два малена сина.“
Кад то чуо нејаки Секуле,
Од милине разигра му срце, 110
Е ће своје он видити селе,
Те овако нејак проговара:
„По Богу вам, тридест бјеларица,
Каж’те право, тако биле здраво,
Гдје је кула Јанчанина Вука?“ 115
Кад то чуле тридест бјеларица,
Свака гледа у водицу хладну,
Како тече Дунав вода хладна;
Ал не гледа бјелогрла Маре,
Већ овако млада говорила: 120
„Кад ме питаш, право да ти кажем.
Бога теби, незнана делијо,
Гони коња мало наприједа,
Гони коња, а гледај управо,
Ласно ћеш ти познавати куле, 125
Бјеле куле Јанчанина Вука:
Жута му је пред кулом наранча,
А на кули капија од гвожђа,
На капији сиви соко пјева
И весели господара свога, 130
Господара Јанчанина Вука.“
Кад то чуо нејаки Секуле,
Кад то чуо, весела му мајка,
Гони коња мало наприједа,
Гони коња, а гледа управо. 135
Мало било, много не стајало,
Ал’ ми дође Секуле пред кулу,
Баш пред кулу Јанчанина Вука.
Пред-а-њ селе Анђе ишетала,
Коња хвата, за здравље га пита, 140
За Крајине и тамо и амо
И аа здрарље остарјеле мајке.
Секул тада секи проговара:
„Добро нам је наша стара мајка,
Добро нам је, али плаче ув’јек 145
За шћерицом, млађаном Анђицом
И за свога старијега сина;
Већ те молим, моја селе драга,
Кажи мени, ал’ по Богу право,
Како ти је, драги господаре?“ 150
Анђелија, од горице лија,
Своме брату слатко одговара:
„Добро јесте, боље бит’ не може,
Добро јесте, али кући није,
Пош’о ми је у лов у планине, 155
Доћи не ће до неђеље дана.“
Кад то чуо нејаки Секуле,
Весели се, ал’ не знаде, тужан,
Шта ли сека њему сада справља,
Весели се, жалосна му мајка, 160
Анђелији секи говорио:
„ Анђелијо, драга селе моја.
Стери мени мекана душека,
Јер ти јесам трудан и уморан
Од дугога мојег путовања, 165
Већ да ми је санка боравити.
Чекат хоћу твога господара,
Господара Јанчанина Вука,
И за здравље упитат га мило.“
Кад је сека брата разумјела, 170
Води њега у одаје тамне
Поставља га за богату софру,
Дава њему пива и једива,
Мјеша њему вина и ракије,
Докле га је опјанила била, 175
Да не знаде више за живота,
Ни за свога, ни за селинога.
Заспа Секул кано јагње лудо.
Кад је Секул утврдио санка,
Сад да видиш селе кучке драге! 180
Својега је саковала брата:
На врат ставља синђир гвожђе тешко,
А на руке троје лисичине,
А на ноге троје букадије.
Кад се Секул пробудио јунак, 185
Иде, болан, да подигне главу,
Али главом макнути не може,
Јер му неда синђир гвожђе тешко;
Иде, јунак, да рукама крене,
Али, тужан, кренути не може, 190
Не даду му троје лисичине;
Иде, јунак, да с’ на ноге дигне,
Ал’ ногама макнути не може,
Не даду му троје букадије.
Својему се јаду досјетио, 195
Те је Секул селу дозивао:
„Анђелијо, селе моја драга,
Л’јепо ти си даровала брата,
Ка’ најгорег крвника на св’јету,
Најбољијем даром господара.“ 200
За то она и не хаје, кучка,
Него мирно чека господара,
Господара Јанчанина Вука,
Те ми шеће пред бијеле дворе,
Не би л’ она угледала Вука. 205
У то доба Вуче са планине
И весело погледује љубу;
Коња хвата, своја љуби драга,
Коња хвата, за здравље га пита:
„Добар дош’о, драги господаре, 210
Јеси ли ми лова уловио;
Ја сам теби бољег уловила:
Брата мога, душманина твога,
Што си га се толико бојаои.
Вуче љуби вјароват’ не хт’јаше: 215
„Хајд’ отоле, јадна женска главо.
Не би твога брата ухватила,
Ухватила сва царева војска,
А камо ли, јадна женска главо,
Да Секула ти ухватиш жива“. 220
Када Вука разумјела љуба,
Хвата њега за бијеле руке,
Па га води у одаје тамне,
Гдје но лежи. нејаки Секуле.
Када види Јанчанине Вуче, 225
Када види нејаког Секула,
Живо му се промутило срце,
Те је љуби својој говорио:
„Анђелијо, моја вјерна љубо,
Кад си твога саковала брата, 230
Саковала, мени поклонила,
Шта ћеш сада чињети од њега?“
Проговара кучка Анђелија.
„О мој Вуче, драги господаре.
Води њега на дуга распућа, 235
Гдје су чет’ри закопана дрва.
Сјеци њега као јагње лудо,
У четверо, Вуче господаре,
Сваки комад, а на своје дрво,
Нека служи за знамење свето: 240
Да ће с’ тако догодити сваком,
Ко се теби противити буде.“
Кад разумје Јанчанине Вуче,
Кад разумје, ума не имао
Шта је њему говорила љуба; 245
Диже робу синђир гвожђе тешко,
И ноге му отпустио био.
Ал’ не пушта пребијеле руке,
Јер се боји нејака Секула,
Да га не би руком усмртио, 250
Па га води па дуга распућа.
Кад је Вуче на распућа дош’о,
Махну ћордом и деснпцом руком
И Секулу да осјече главу,
Ал’ Секуле тихо проговара: 255
„О мој зете, Јанчанине Вуче.
Опрости ми пребијеле руке,
Да ја свучем танане кошуље,
Да оставим мојему синовцу,
Нек’ се, јунак, у дружини хвали, 260
Што је њему ујак оставио,
Кад’ је њему погинуо био.“
Мудар био Јанчанине Вуче,
Мудар био, превари се лудо,
Превари се, уједе га гуја. 265
И бијеле опрости му руке.
Кад се Секул добавно руку’,
Он не свлачи танане кошуље.
Из потаје ћорду извадио,
Пак је Вуку главу откинуо, 270
У чет’ри га поле раставио,
Те га сјече као јагње лудо,
На чет’ри га поставио дрва,
Нека служи за знамење свето:
Да ће с’ тако догодити сваком 275
Ко Секулу пркосити буде;
А главу му меће у торбицу
Да је носи мајци за јабуку.
Натраг ми св јунак повратио,
Те га види Анђелија села, 280
Далеко га селе опазила,
Мисли јадна да је господару,
Господару Јанчанине Вуче,
Па ј’ овако говорила млада:
„О мој Вуче, драги гооподаре! 285
Је си ли га погубио добро?“
А Секуле проговара сестри:
„Јесам добро, моја селе драга,
Добро јесам боље мог’о н’јесам.“
Кад то зачу Анђелија млада, 290.
По ријечи разумјела брата,
Те се своме досјетила јаду,
Па побјеже у бијеле дворе.
Од двора је затворала врата,
Затвара их дрвљем и камењем. 295
Када дође Секуле пред дворе,
У врата је ногом ударио,
Како их је лако ударио,
Од једних је троје начинио.
Па ухвати своју селу драгу, 300
Обадва јој ископао ока,
Бијеле јој прорезао дојке
А кроз дојке руке прометао.
Жуте јој је расплетао косе,
Па је веже коњу при репини, 305
Па ми пође у бијеле дворе:
Ту он нађе двоје дјеце лудо.
Те овако собом говорио:
„ Дјеца ова крива ништа н’јесу.
За што би их погубио луде?‘‘ 310
Мисли, мисли, ал’ на једно смисли:
Да остави двоје дјеце младо,
Дјеца та би осветила баба
И Секула погубили њега.
Кад то смисли ухвати их чврсто 315
Те их баца небу под облаке,
На бритке их дочекива ћорде;
Он погуби двоје дјеце мало,
Те по кули благо покупио,
А у кулу ватру оборио, 320
За собом је затворио врата,
Да се не би учињела штета,
Да од врага не останз трага.
Те се врати дору поносноме,
Гдје му сеја лежи привезана, 325
Па ми пође горицом зеленом.
Кад је био горицом зеленом,
За собом се обртао јунак.
Је да л’ гдјегод своје сестре види;
Али од ње нигдје ништа нема 330
Сву је тужну разносио коњиц,
Одрвије и окаменије.
Кад је био на погледу двору,
Тад је јунак угледао мајку,
Гдје но цвили пред бијелим двором. 335
Она цвили и сузе прољева
И спомиње нејака Секула.
У то доба Секуле пред дворе.
Кад га види, остарјела мајка,
Кад га види на ноге ми скаче, 340
Под Секулом коња ухватила
Те га пита, што је и како је?
Све јој Секул по истини каже,
По истини, што је и како је,
Гдје је био, шта је учинио. 345
Пошто га је равумјела стара,
Секули је говорила мајка:
„Добро ти си синко учинио;
Сваки проклет од матере јунак,
Који тако учинио не би.“ 350
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
