Нешто што не би требало да знам
| ←Пијани брод | Нешто што не би требало да знам Писац: Растко Петровић |
О трењу између душе и тела→ |
У поноћ кад пођем улицом сам, сам,
Улица је сувише широка и црна,
два прозора су свега осветљена,
У поноћ када пођем улицом сам, сам.
Ја знам,
Ја знам,
Ја знам.
Да је мајка рекла кћери: “Затвори, промаја је!“
А кћи спустила вез и устала и пошла прозору
И пошла и затварајући видела неког да пролази,
Који јој узнемири душу дубоко и насмејао се дубоко.
Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година,
Онда јој рекла: - Ако ти је промаја у мојој соби,
Што не идеш у своју? А мајка узвикнула: - О, кћери!
И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам.
Ја знам,
Ја знам,
Ја знам.
Када је умро кревет број 8 у соби број 9,
Доктор да је отворио леш. Птица запева на грани,
Девојка запева у башти. Доктор трбух просече,
Извади бубрег болесни: О колико је велики!
И би му мило у души што ће и таквог имати у збирци.
Птица запева на грани, дивка заплака у башти,
Доктор је спустио чудни бубрег у теглу!
Све болничарке беху ту и два чистача болнице.
Мирисало је на јод и много вате.
Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао
Породици врло уцвељеној што је чекала. Кола чекаху
Пред болницом: једна за доктора, друга за мрца. Ноћу сам, сам.
Ја знам,
Ја знам,
Ја знам.
Да сам у ноћи, и у животу и свуда увек сам, ја знам, ја знам.
Извор уреди
|