Пијани брод
| Пијани брод Писац: Растко Петровић |
Како силажах онда ленивим Рекама,
Ја не осећах више вођство аласке снаге:
Пискави Јукони сматрали су их метама,
За обојене греде приковавши их наге.
Ни до каквих посада мени не беше стало,
Носач фламандског жита или дебеле свиле.
Кад с овом аласком буком беше већ престало,
Да сиђем где сам желео Реке ме пустиле.
У клопотању бесном необузданих плима,
Ја, зимус глувљи но су мозгови дечији,
Јурих, и ни на којим откаченим Копнима
Не претрпе се нигда хука победничкији.
Бура је благословила моја приморска буђења,
Лакши од плуте играх на плећима од валова
Котрљачима што их зову вечним, жртава и топљења,
Десет ноћи, не жалећи блесасто око фарова.
Дивније но што је деци месо опорих јабука,
Борову љуску проби водено зеленило
И од плавих масница винских и од избљуваности мука
Опра ме, растурајући далеко котву и крмило.
И отад сам се купао у певању
Мора у ком звездани и млечни натапају се трази,
Прождирући зелене азуре где, у посмртном пливању
Опчараноме, неки дављеник замишљен слази.
Ја знам неба цепана од муња, и знам водених труба
И сударе и матице; знам за вечерње хриди,
Пијану и усхићену зору ко народ читав голуба,
И видех каткад оно што човек мишљаше да види.
Ја снивах зелену ноћ засењених снегова,
Пољупце што лењо се пењу у зеницама мора:
Оптицај оних бескрајних сокова,
И жуто и плаво буђење певајућих фосфора.
Ја сам пратио месеце пуне, као бачија
Раздражених, таласања против гребена,
Не помишљајући да може од обасјаних ногу Марија
Бити губица Океана сипљивих разбијена;
Глечере, сребрна сунца, сводове усијане,
Језива наседања по смеђим заливима
Где џиновске змије од ваши прождиране
Падају с дрвета у грчевима, са црним мирисима.
Хтео бих ето показати деци та позлаћења
Валова плавих, те рибе златне, те распеване.
Пене ми у цвету благословише одлучења,
И с часа на час сазнавах за ветре неисказане.
Слободан, пушећи, дигнут маглом над морима,
Ја који пробушивах небо као зид од пурпура,
Који носи, неописано слатко добрим песницима,
Оне лишаје сунца и балављења азура,
Ја видех острва сва, архипелаге звездане
Чија се неба бродару шире у помамности:
Да л спаваш ту, и скриваш се у ноћи те бездане,
Милионе златних птица, о ти будућа Крепкости?
Али, заиста, доста сам плако. Растужујућа је зора,
Сваки месец је грозан, горчином сунца горе.
Опојним обамрлостима, љубав, надмела ме опора.
О, нек распукне се ова већ лађа! о, нека одем у море!
Али, заиста, доста сам плако. Растужујући је зора,
И хладна рупа где, у залазак балсамски,
Једно дете чучећи, и растужено, спушта
Брод свој, слабачки, ко што лептир је мајски.
Не могу више, о таласи, купан чежњом вам што умара,
Отети траг лађе од носача памучних стокова,
Ни прећи охолост страшну застава и пожара,
Ни пливати под грозним оком понтонских мостова.
Артур Рембо
Извор уреди
|