Нечиста крв/Глава двадесетседма
И као што се надала, тако доцније и настаде. Ма да прођоше две и три године, њој се једнако чинило да је тек сада, као јуче, нема ни месец дана од свега овога што је било.
У почетку, после саране Маркове, цела јесен и зима прође у излажењу на гробље. Настадоше оне јесенске дуге кише, лапавице и мећаве. И нешто због тога рђавог времена, а највише због жалости у којој су били, остадоше потпуно усамљени, одвојени од света и комшилука. Једнако уплашени и запрепашћени том његовом изненадном, чисто као неком у инат наглом смрћу, редовно се он тамо на гробљу посећивао, давала подушја, парастоси. И баш у том једнаком одлажењу, тачном вршењу дужности према његовом гробу, било је у исто време и ослобођавање од самога њега, покојника. И, на изненађење, али у истини — јер се све чинило што треба њему тамо на гробљу — он се све више почео заборављати и губити.
У почетку од Софкиних само јој мати долазила. Али, да ли што је још био почетак, Софка још осећала онај траг мртвачев, или због нечега другога, тек кад год би јој мати дошла, увек би се она узнемирила, плашила. А то јој је мати примећавала, и зато је тек после неколико недела једва понова долазила, и то више света, обичаја ради, него ли што јој се мили да види Софку. И напослетку, ко зна колико времена прође, ма да се Софки једнако чинило да је све то тек од јуче, ипак она поче осећати: како ће се на крају крајева можда све преболети, све утишати и заборавити. Истина, њој је било једнако тешко и била је уверена да теже, горе не може бити, али ипак, ипак, ко зна, можда...
У кући само су на њу гледали. Сви су пазили, склањали се и гледали да је само њој добро. Могла је да готови јела каква је хтела и колико је хтела. Свекрва јој, после смрти Маркове, са којим је био спојен сав њен живот и то онај живот тамо, Док су били у Турској, на селу, јер овај после у вароши није за њу био живот, остављена сада од њега овде, у вароши, међ туђим светом, толико је била уплашена и утучена, да се видело како већ ништа више не може да мисли, да жели. По њој се могла цела кућа да однесе. Ништа она не би приметила. И кад би се, после, као освестила, осећајући се чисто крива због тога, и да би се оправдала, почела би око Софке да облеће, улагује јој се.
Тако исто и слуге, а особито Арса. Он, само да би његова „снашка“ рекла добру реч, цео дан и целу ноћ у стању би био да је слуша, трчи. За њега је била највећа срећа, кад дође к њој и каже јој: како је то и то, што му она наредила, овако и овако свршио, да би по томе она видела како је он тачно, све онако учинио, како је она желела и осмехнула се на њ.
И све, цела кућа, била је њена. Па не само то него чак и плодови од дрвећа, којега истина тамо, иза куће, услед наслаганих „камара“ дрва и камења, није било много. Кад би сазреле кајсије, јабуке, и од зрелости почеле да падају, онда, да би их бар они, слуге и надничари, могли јести, пошто од њих из куће нико није то ни гледао, увек би се чуло како један другог нуткају:
— Иди, бре, иди, нека дође снашка и окуси. Нека види да ли су већ зреле.
Тако и по комшилуку. За цео је тај крај, још не насељен сасвим, већ из сељачких породица или из варошке сиротиње, која се одозго, где је била скупоћа, досељавала овамо — за све њих она је била њихова „снашка“. Свуда су је дочекивали и поздрављали усрдно, радосно. Ако би пролазила улицом, жене су је на капијама стојећи дочекивале и нудиле је, и то понизно, да сврати и уђе код њих. А Софка је код сваке одлазила, и сваку опет, из сажаљења, звала, да и она к њој дође.
Па и сам њен муж, Томча, и он је био према њој пажљив. Већ беше мало узрастао. Науснице га огаравиле, подбрадак се заоблио, вилице му постајала четвртасте. Она његова детиња, висока, сува рамена сада из минтана почела да се кошчато помаљају, као што су му се већ и колена изразитије оцртавала. Што год би му наредила, он би учинио, и то радосно, сав срећан због тога што му она наређује и што говори с њим. Никада, већ само кад би га Софка позвала, ако би пришао к њој. С њиме је она могла да ради што год хоће. Колико би га пута, из јутра, кад хоће из собе да изиђе, она натраг себи позивала. И видећи како није лепо опасао појас, није се добро закопчао, почела би га сама дотеривати, и то више из сажаљења.
Он јој предао кључеве од сандука са новцима. И то јој силом утурио, молећи је да их чува код себе, из страха да било он, било мати, како су сплетени, не забораве их где и изгубе. Сваки добивени новац од ханова њој би предавао, да она тамо у ковчег метне међ остали. Тако исто, кад је требало нешто плаћати, од ње је тражио. И то не он сам кључеве да узме, отвори сандук и вади из кеса, него да му она дâ, она изброји колико треба.
Тако и свекрва целу кућу оставила њој, и амбарова, и подруме. Па чак и за оне ствари сасвим сељачке, сасвим Софки незнане и непотребне, и за њих није хтела да зна ни где су. И када би која комшика дошла да потражи на послугу какву ствар, за коју је само она, свекрва, знала како изгледа и где може бити, ипак би је ова одбијала и упућивала њој, Софки.
— Не знам ја, не знам, слатка! Ено Софке, па она, ако зна и ако хоће, нека ти да.
И тек када би јој Софка одобрила:
— Па подај, нано. Ја не знам где и какво је то. Иди ти и подај! — тек онда би свекрва одлазила, пела се по таванима, завлачила по кутовима, где је ту ствар, ко зна кад и како, угурала.
Софка је осећала да то они не чине што је се боје, што стрепе, што можда они не би могли, знали и умели свим тим, целом кућом и имањем управљати, него да то чине стога да би она била сасвим слободна и да би се и овде, код њих, осећала као код своје куће. А поред тога ваљда су хтели да се тиме пред њом као откупе за све оно што је њој њихов Марко, можда, на жао учинио, а без њихове кривице и воље. Можда је и сасвим унесрећио, заробио, убио, што ју је довео овамо, код њих.
И то је чинило да Софка, истина тешко, мучно, споро, али мало по мало поче осећати како се на све то навикава и како ће, ако овако и даље потраје, напослетку — а при том како би се загрцавала, како би јој почеле сузе да навиру од радости! — сасвим све њих, кућу, свекрву заволети, а особито њега, мужа, Томчу. И то можда ће га тако истински заволети, како се никада није надала... Чак, можда, ко зна, дај Боже, заволеће га онако како је сањала, сневала... А највише је утврђивало у том предосећању да ће га заиста заволети не то што је бивао све изразитији и пунији оне мушке, јаке снаге, него што је с дана на дан све више постајао њен, сасвим њен, не неки други, страни Томча, син газда-Марков, него њен Томча, као неко њено чедо, дело њених руку, као да га она родила, она однеговала. А у ствари то је и било. Јер она га је готово и научила како да се носи, како опасује, чак и како да говори, да се поздравља и понаша. Никада из њене собе није смео изићи неочешљан, неумивен чак ни ненамирисан. И онда њена ће заслуга бити, ако он устраје овако како је почео, сасвим се развије, пролепша, и постане истински добар, виђен и чувен. Све ће то њено бити, као што је ово сада њено; јер је он већ леп, чист и чак раскошно одевен. Па њено је и оно што он већ сада (а какав ли ће бити тек доцније када сасвим постане човек), чим је погледа, стане до ње, не зна шта ће од среће и радости. Одмах тада његове црне очи тако широко и топло почну да сјаје, и, већ дрхтећи од страсти за њом, за њеним топлим, једрим телом, уноси се у њу и само је пита: — „А, Софке?“ унапред срећан што ће моћи одмах да јој учини што му буде хтела наредити.
А да ће заиста доћи љубав, срећа, и по себи је то осећала. Ноћу, после вечере, у постељи, осећала би како се опоравља, гоји. Снага, засићена свачим, уморно, трнула и треперила јој од насладе. Сладак јој одмор. Испод плећака и кукова већ не осећа кроз душек тврду земљу, него од своје гојности тоне у мекоти и топлоти постеље. Кад год тако лежећи случајно покрене ноге и то целе, чак из кукова, одмах би осетила како јој се додирују и спајају својом облином и пуноћом... Томча сасвим је њен. Ни о чему другом не зна до само о њој, Софки. Јер све што је до сада дознао и осетио, то је само од ње. И сада већ овако мало одраслим она је могла све своје жеље задовољавати, чак и најлуђе, оне девојачке! А ко зна тек доцније како ће бити, када он сасвим порасте, ојача, постане човек, и када се буду код њега почеле | разбуктавати његове личне жеље, страсти, лудости. Овако изучен од ње, како ли ће је тек тада сам грлити, љубити!...