Nečista krv/Glava dvadesetsedma
I kao što se nadala, tako docnije i nastade. Ma da prođoše dve i tri godine, njoj se jednako činilo da je tek sada, kao juče, nema ni mesec dana od svega ovoga što je bilo.
U početku, posle sarane Markove, cela jesen i zima prođe u izlaženju na groblje. Nastadoše one jesenske duge kiše, lapavice i mećave. I nešto zbog toga rđavog vremena, a najviše zbog žalosti u kojoj su bili, ostadoše potpuno usamljeni, odvojeni od sveta i komšiluka. Jednako uplašeni i zaprepašćeni tom njegovom iznenadnom, čisto kao nekom u inat naglom smrću, redovno se on tamo na groblju posećivao, davala podušja, parastosi. I baš u tom jednakom odlaženju, tačnom vršenju dužnosti prema njegovom grobu, bilo je u isto vreme i oslobođavanje od samoga njega, pokojnika. I, na iznenađenje, ali u istini — jer se sve činilo što treba njemu tamo na groblju — on se sve više počeo zaboravljati i gubiti.
U početku od Sofkinih samo joj mati dolazila. Ali, da li što je još bio početak, Sofka još osećala onaj trag mrtvačev, ili zbog nečega drugoga, tek kad god bi joj mati došla, uvek bi se ona uznemirila, plašila. A to joj je mati primećavala, i zato je tek posle nekoliko nedela jedva ponova dolazila, i to više sveta, običaja radi, nego li što joj se mili da vidi Sofku. I naposletku, ko zna koliko vremena prođe, ma da se Sofki jednako činilo da je sve to tek od juče, ipak ona poče osećati: kako će se na kraju krajeva možda sve preboleti, sve utišati i zaboraviti. Istina, njoj je bilo jednako teško i bila je uverena da teže, gore ne može biti, ali ipak, ipak, ko zna, možda...
U kući samo su na nju gledali. Svi su pazili, sklanjali se i gledali da je samo njoj dobro. Mogla je da gotovi jela kakva je htela i koliko je htela. Svekrva joj, posle smrti Markove, sa kojim je bio spojen sav njen život i to onaj život tamo, Dok su bili u Turskoj, na selu, jer ovaj posle u varoši nije za nju bio život, ostavljena sada od njega ovde, u varoši, međ tuđim svetom, toliko je bila uplašena i utučena, da se videlo kako već ništa više ne može da misli, da želi. Po njoj se mogla cela kuća da odnese. Ništa ona ne bi primetila. I kad bi se, posle, kao osvestila, osećajući se čisto kriva zbog toga, i da bi se opravdala, počela bi oko Sofke da obleće, ulaguje joj se.
Tako isto i sluge, a osobito Arsa. On, samo da bi njegova „snaška“ rekla dobru reč, ceo dan i celu noć u stanju bi bio da je sluša, trči. Za njega je bila najveća sreća, kad dođe k njoj i kaže joj: kako je to i to, što mu ona naredila, ovako i ovako svršio, da bi po tome ona videla kako je on tačno, sve onako učinio, kako je ona želela i osmehnula se na nj.
I sve, cela kuća, bila je njena. Pa ne samo to nego čak i plodovi od drveća, kojega istina tamo, iza kuće, usled naslaganih „kamara“ drva i kamenja, nije bilo mnogo. Kad bi sazrele kajsije, jabuke, i od zrelosti počele da padaju, onda, da bi ih bar oni, sluge i nadničari, mogli jesti, pošto od njih iz kuće niko nije to ni gledao, uvek bi se čulo kako jedan drugog nutkaju:
— Idi, bre, idi, neka dođe snaška i okusi. Neka vidi da li su već zrele.
Tako i po komšiluku. Za ceo je taj kraj, još ne naseljen sasvim, već iz seljačkih porodica ili iz varoške sirotinje, koja se odozgo, gde je bila skupoća, doseljavala ovamo — za sve njih ona je bila njihova „snaška“. Svuda su je dočekivali i pozdravljali usrdno, radosno. Ako bi prolazila ulicom, žene su je na kapijama stojeći dočekivale i nudile je, i to ponizno, da svrati i uđe kod njih. A Sofka je kod svake odlazila, i svaku opet, iz sažaljenja, zvala, da i ona k njoj dođe.
Pa i sam njen muž, Tomča, i on je bio prema njoj pažljiv. Već beše malo uzrastao. Nausnice ga ogaravile, podbradak se zaoblio, vilice mu postajala četvrtaste. Ona njegova detinja, visoka, suva ramena sada iz mintana počela da se koščato pomaljaju, kao što su mu se već i kolena izrazitije ocrtavala. Što god bi mu naredila, on bi učinio, i to radosno, sav srećan zbog toga što mu ona naređuje i što govori s njim. Nikada, već samo kad bi ga Sofka pozvala, ako bi prišao k njoj. S njime je ona mogla da radi što god hoće. Koliko bi ga puta, iz jutra, kad hoće iz sobe da iziđe, ona natrag sebi pozivala. I videći kako nije lepo opasao pojas, nije se dobro zakopčao, počela bi ga sama doterivati, i to više iz sažaljenja.
On joj predao ključeve od sanduka sa novcima. I to joj silom uturio, moleći je da ih čuva kod sebe, iz straha da bilo on, bilo mati, kako su spleteni, ne zaborave ih gde i izgube. Svaki dobiveni novac od hanova njoj bi predavao, da ona tamo u kovčeg metne međ ostali. Tako isto, kad je trebalo nešto plaćati, od nje je tražio. I to ne on sam ključeve da uzme, otvori sanduk i vadi iz kesa, nego da mu ona dâ, ona izbroji koliko treba.
Tako i svekrva celu kuću ostavila njoj, i ambarova, i podrume. Pa čak i za one stvari sasvim seljačke, sasvim Sofki neznane i nepotrebne, i za njih nije htela da zna ni gde su. I kada bi koja komšika došla da potraži na poslugu kakvu stvar, za koju je samo ona, svekrva, znala kako izgleda i gde može biti, ipak bi je ova odbijala i upućivala njoj, Sofki.
— Ne znam ja, ne znam, slatka! Eno Sofke, pa ona, ako zna i ako hoće, neka ti da.
I tek kada bi joj Sofka odobrila:
— Pa podaj, nano. Ja ne znam gde i kakvo je to. Idi ti i podaj! — tek onda bi svekrva odlazila, pela se po tavanima, zavlačila po kutovima, gde je tu stvar, ko zna kad i kako, ugurala.
Sofka je osećala da to oni ne čine što je se boje, što strepe, što možda oni ne bi mogli, znali i umeli svim tim, celom kućom i imanjem upravljati, nego da to čine stoga da bi ona bila sasvim slobodna i da bi se i ovde, kod njih, osećala kao kod svoje kuće. A pored toga valjda su hteli da se time pred njom kao otkupe za sve ono što je njoj njihov Marko, možda, na žao učinio, a bez njihove krivice i volje. Možda je i sasvim unesrećio, zarobio, ubio, što ju je doveo ovamo, kod njih.
I to je činilo da Sofka, istina teško, mučno, sporo, ali malo po malo poče osećati kako se na sve to navikava i kako će, ako ovako i dalje potraje, naposletku — a pri tom kako bi se zagrcavala, kako bi joj počele suze da naviru od radosti! — sasvim sve njih, kuću, svekrvu zavoleti, a osobito njega, muža, Tomču. I to možda će ga tako istinski zavoleti, kako se nikada nije nadala... Čak, možda, ko zna, daj Bože, zavoleće ga onako kako je sanjala, snevala... A najviše je utvrđivalo u tom predosećanju da će ga zaista zavoleti ne to što je bivao sve izrazitiji i puniji one muške, jake snage, nego što je s dana na dan sve više postajao njen, sasvim njen, ne neki drugi, strani Tomča, sin gazda-Markov, nego njen Tomča, kao neko njeno čedo, delo njenih ruku, kao da ga ona rodila, ona odnegovala. A u stvari to je i bilo. Jer ona ga je gotovo i naučila kako da se nosi, kako opasuje, čak i kako da govori, da se pozdravlja i ponaša. Nikada iz njene sobe nije smeo izići neočešljan, neumiven čak ni nenamirisan. I onda njena će zasluga biti, ako on ustraje ovako kako je počeo, sasvim se razvije, prolepša, i postane istinski dobar, viđen i čuven. Sve će to njeno biti, kao što je ovo sada njeno; jer je on već lep, čist i čak raskošno odeven. Pa njeno je i ono što on već sada (a kakav li će biti tek docnije kada sasvim postane čovek), čim je pogleda, stane do nje, ne zna šta će od sreće i radosti. Odmah tada njegove crne oči tako široko i toplo počnu da sjaje, i, već drhteći od strasti za njom, za njenim toplim, jedrim telom, unosi se u nju i samo je pita: — „A, Sofke?“ unapred srećan što će moći odmah da joj učini što mu bude htela narediti.
A da će zaista doći ljubav, sreća, i po sebi je to osećala. Noću, posle večere, u postelji, osećala bi kako se oporavlja, goji. Snaga, zasićena svačim, umorno, trnula i treperila joj od naslade. Sladak joj odmor. Ispod plećaka i kukova već ne oseća kroz dušek tvrdu zemlju, nego od svoje gojnosti tone u mekoti i toploti postelje. Kad god tako ležeći slučajno pokrene noge i to cele, čak iz kukova, odmah bi osetila kako joj se dodiruju i spajaju svojom oblinom i punoćom... Tomča sasvim je njen. Ni o čemu drugom ne zna do samo o njoj, Sofki. Jer sve što je do sada doznao i osetio, to je samo od nje. I sada već ovako malo odraslim ona je mogla sve svoje želje zadovoljavati, čak i najluđe, one devojačke! A ko zna tek docnije kako će biti, kada on sasvim poraste, ojača, postane čovek, i kada se budu kod njega počele | razbuktavati njegove lične želje, strasti, ludosti. Ovako izučen od nje, kako li će je tek tada sam grliti, ljubiti!...