Несретни сватови
Што се равни замаглио Травник!
Али гори, али куга мори!
Нити гори, нит' га куга мори,
Већ Вилићи удавају секу.
Вел'ко браћа благо дијељаху, 5
Три кубета нова саградише,
И четири веда поновише;
Уто доба кићени сватови,
Лијепо их браћа дочекала.
Ту суједну ноћцу преноћили; 10
Каду јутру јутро освануло,
Завикаше сватовскичауши,
Ударише свирке и борије:
„Азуралај кићени сватови!
„Азур нам је лијепа ђевојка, 15
„Кратки данци, а дуги конаци,
„Каловити друми кроз планину,
„Туђи људи, не знамо им ћуди,
„Туђи друми, калауза нема.“
Отолен се свати подигоше, 20
Далек' браћа сеју испратили,
Испратили до горе зелене.
Ђеје радост, ту је и жалости,
Ведро бјеше, па се наоблачи,
Из облака тиха роса нађе, 25
Тиха роса, за њом сушњежица,
Окиснуше кићени сватови,
Окиснуше, па се помрзнуше,
Оста јадна на коњу ђевојка.
Ал' да видиш под ђевојком ђога 30
Танковића, млада ђувегије!
Добро знаде друме и путове,
Те однесе на двору ђевојку,
Кад зарљжа Танковића ђого
Ђувегијној мермерли авлији, 35
0дма га је Осман познавао,
Па излеће низбијелу кулу,
Кад ли стоји на коњу ђевојка,
Оде Осман да скине ђевојку,
Кад се цура жива самрзнула; 40
Па потеже ноже од појаса,
Те прекиде на ђогу колане,
А и пету ибришим тканицу,
Изведеје на бијелу кулу,
A ђогата у топле подруме. 45
Кад ђевојку леже у одају,
Ето тијој миле свекрвице:
„Чудна ти си, моја снахо драга!
„Чудно ли ситанка и висока!
„Чудно ли те одгојила мајка 50
„За мојега челебију сина!“
Ето ти јој миле заовице:
„Моја снахо, лијепа кошуље!
„Чудно лите научила мајка,
„Научила ситан везак вести, 55
„И нас ћеш тих научити веза.“
Ето ти јој миле јетрвице,
Она носи у наручје сина,
Па синчићу млада проговара:
„Питај сине! јел' т' озебла стрина?“ 60
Узе цурајетрвина сина,
Пољуби га у оба образа,
Дарова му срмали јаглука;
Паде цура на јастуке главом,
Они мниду, да се пренеможе, 65
Она јадна мину и премину,
Ни грљена ни омилована.[1]
