Неми разговор

Кандило Писац: Слободан Радошевић

Неми разговор


Очевом поведен руком,ти оде и остави нас,
Зора ти осветле путе станишта новог,
У време кад се Христос узне,у свети час,
У апокалипси безнађа земаљског овог.

Збогом стара душо,ратниче српске војне:
Остају за тобом злосуте албанске горе,
Солунске недопричане повести бојне,
Скадар и Бојана,Љеш,Валона,Крф и Море.

Напушташ питомо,родно село драго,
Воћњаке и баште,и гајеве равне,
Винограде,шуму,све домаће благо,
Славе и свадбе,пријатељске дане.

Никад слушат више твоју причу дугу,
Заносну и светлу:дичну повест српску;
Уместо славе и части,уз јетку тугу,
Чућемо изроде,и лаж им ђаволску,мрску.

Са твојим испијеним,склопљеним очима
Завеса се спустила на вољени дом мој,
С рукама ти мршавим,скрштеним на прсима.
Никад више нећу пасти у загрљај твој.

Мајци ћеш нашој поћи у кобну земну таму,
Баш кад се живот одасвуд распламсава,
И кућицу оставит опустелу,саму,
И душу нашу да за тобом очајава.

О оче дивни,све муке,патње,боле неизречене
Земља ће да вида наместо помоћи наше;
Иструнут ће брзо ране тешке,неизлечне,
Мисли ти нема више чега да се плаше.

Шани ми још једном,јуначе српски стари,
Немоћно ширећ две надежне руке свеле,
Дал’ жива рана под тобом и даље крвари,
Пошто су ти сове дах последњи однеле.

Коверат прости с рукописом крепким
Од тебе ми више никад неће доћи,
С порукама тужним,вазда истоветним
О самоћи болној у бескрајне ноћи.

Месечева кришка,ено изби врх воћњака,
Руменилом својим да објави зору,
Кућице снене будећ крај белих сокака,
Уз светлост рану јутарњу скору.

О дане мили,сунца што пре,да последњи пут
Огреје хладно,укочено тело старине мог,
И кућице пусте озари сваки домаћи кут,
Пре гроба мрачног ,влажног,дубоког.

Још пола дана само и ти ћеш нам поћ,
Уз јеку звона са жабарског храма,
У безгласну,вечну земаљску ноћ,
Тамо где давно почива Мајка моја сама.

О оче неми,лепршају крила зоре,
И хорови птица одасвуд најављују дан,
Преко њих те Господ у васкрс зове,
Кад сутра будеш у храму опојан.

Последњи пут са тобом водим разговор нем;
У визији гледан све наше прошле дане;
А кад те у гроб спустим,кући поћи смем
Уз сузе жалоснице,вреле,неисплакане.

априла 1967
у Жабару

Извори

• Аутор:Слободан Радошевић , Sub specie aeternitatis, Београд: Чигоја Штампа, 1995.