Nemi razgovor
| Kandilo Pisac: Slobodan Radošević |
Nemi razgovor
Očevom poveden rukom,ti ode i ostavi nas,
Zora ti osvetle pute staništa novog,
U vreme kad se Hristos uzne,u sveti čas,
U apokalipsi beznađa zemaljskog ovog.
Zbogom stara dušo,ratniče srpske vojne:
Ostaju za tobom zlosute albanske gore,
Solunske nedopričane povesti bojne,
Skadar i Bojana,Lješ,Valona,Krf i More.
Napuštaš pitomo,rodno selo drago,
Voćnjake i bašte,i gajeve ravne,
Vinograde,šumu,sve domaće blago,
Slave i svadbe,prijateljske dane.
Nikad slušat više tvoju priču dugu,
Zanosnu i svetlu:dičnu povest srpsku;
Umesto slave i časti,uz jetku tugu,
Čućemo izrode,i laž im đavolsku,mrsku.
Sa tvojim ispijenim,sklopljenim očima
Zavesa se spustila na voljeni dom moj,
S rukama ti mršavim,skrštenim na prsima.
Nikad više neću pasti u zagrljaj tvoj.
Majci ćeš našoj poći u kobnu zemnu tamu,
Baš kad se život odasvud rasplamsava,
I kućicu ostavit opustelu,samu,
I dušu našu da za tobom očajava.
O oče divni,sve muke,patnje,bole neizrečene
Zemlja će da vida namesto pomoći naše;
Istrunut će brzo rane teške,neizlečne,
Misli ti nema više čega da se plaše.
Šani mi još jednom,junače srpski stari,
Nemoćno šireć dve nadežne ruke svele,
Dal’ živa rana pod tobom i dalje krvari,
Pošto su ti sove dah poslednji odnele.
Koverat prosti s rukopisom krepkim
Od tebe mi više nikad neće doći,
S porukama tužnim,vazda istovetnim
O samoći bolnoj u beskrajne noći.
Mesečeva kriška,eno izbi vrh voćnjaka,
Rumenilom svojim da objavi zoru,
Kućice snene budeć kraj belih sokaka,
Uz svetlost ranu jutarnju skoru.
O dane mili,sunca što pre,da poslednji put
Ogreje hladno,ukočeno telo starine mog,
I kućice puste ozari svaki domaći kut,
Pre groba mračnog ,vlažnog,dubokog.
Još pola dana samo i ti ćeš nam poć,
Uz jeku zvona sa žabarskog hrama,
U bezglasnu,večnu zemaljsku noć,
Tamo gde davno počiva Majka moja sama.
O oče nemi,lepršaju krila zore,
I horovi ptica odasvud najavljuju dan,
Preko njih te Gospod u vaskrs zove,
Kad sutra budeš u hramu opojan.
Poslednji put sa tobom vodim razgovor nem;
U viziji gledan sve naše prošle dane;
A kad te u grob spustim,kući poći smem
Uz suze žalosnice,vrele,neisplakane.
aprila 1967
u Žabaru
Izvori
uredi- Autor:Slobodan Radošević , Sub specie aeternitatis, Beograd: Čigoja Štampa, 1995.