Лега’ чобан на зелену траву, Кабаницу савио под главу. Киша пада, па му стадо лије, Оде чобан у крчму да пије. А из крчме кад се чобан врати, 5 Броји стадо; не мож’ пребројати: Од стотине нема половине; Нема њему гале[1] најмилије.
Драгослав Алексић, Личанке, песме из народа, Штампарија М. Сибинкића, Грачац, 1934., стр. 32.