Немања/29
| ←Пети призор | Немања Писац: Јован Суботић ШЕСТИ ПРИЗОР |
Седми призор→ |
ШЕСТИ ПРИЗОР
Соба бана Степана у Клобуку.
Бан Степан уће, водећи хитно Ану за руку.
АНА:
Та шта ти се, отче, догодило?
Да је важно, види ти с’ по лицу,
Да је прешно, по сваком покрету:
Све т’ говори, само уста ћуте,
Казуј брже, знаш, да сам девојка.
БАН СТЕПАН (гледи по соби, нема ли кога, п' онда стане махати с’ главом):
Јао тужан, шта ћемо сад, Ано!
АНА:
Прије свега казаћемо Ани,
Шта је, да зна, јер јошт' ништа не зна.
БАН СТЕПАН:
Сва нам нада у зрак се растопи.
АНА:
Зашто, отче?
БАН СТЕПАН:
Знаш, ко ј’ онај сужњи?
АНА:
Не рече ли, да то ни сам не знаш?
БАН СТЕПАН:
Куку нама, та то је Немања!
АНА (уплаши се):
Сам Немања!
БАН СТЕПАН (крши руке):
Немања, да како!
Сам ми сада у тамници каза.
АНА (снебивши се):
Зло је, бабо!
БАН СТЕПАН:
Како није, кћерко!
АНА:
А како му до имена дође?
БАН СТЕПАН:
Он ми каза, и ево овако:
Одпратих га тамо у тамницу,
И већ пођох, да из ње изиђем,
Кад ме викне, и овако почне:
Од како сам овде у тамници,
Доста си ми добра учинио;
Учини ми јошт' и ово, стари,
Зацело ће за душу ти бити.
Пошљи каква момка поуздана
У Рассију кнезу Првославу,
Или старом кнезу Радивоју,
Па им јави, да сам ту заточен.
Могу мене овде погубити,
Па нек знаду, где ми кости леже,
А ја сам ти краљев брат Немања...
Стаде ми се окретат’ тамница,
И мал’ душу страх ми не изтера.
Оставих га, не знам ни сам, како,
Само с’ сећам, да ми нешто рече,
На превари да су га добили,
И на вери права засужњили.
Тужна Ано, како ћемо сада?
АНА (одважно):
Пустићемо сужња из тавнице.
БАН СТЕПАН:
Пустити га? (мисли се) то не иде, кћерко,
Тим бих дану веру погазио.
АНА:
А ти шиљи у Рассу гласника,
Па нека га они из ње ваде.
БАН СТЕПАН:
И то с’, кћери, са вером не слаже,
Докле живи, несмем им јављати.
АНА (горко):
Пусти дакле, нека га закољу.
БАН СТЕПАН:
Заклаће га, друго бити неће.
АНА:
Пак и опет нећеш да га пустиш?
БАН СТЕПАН:
Не могу ти име окаљати,
Никад нисам речи погазио,
Пак сад пред смрт прву да преверим!
АНА:
Та не може брат брата убити!
БАН СТЕПАН:
Било га је, и опет биће га!
(Мисли се.)
Неће дуго тавноват’ Немања!
Такве ствари брзо се свршују,
Скоро ћемо с’ њиме се разстати.
АНА:
Па помажи, не губи времена!
БАН СТЕПАН:
Ту сам, кћерко, Бог помоћи може.
АНА:
И ти нећеш Немањи помоћи?
БАН СТЕПАН:
А како ћу, кад ми се не може!
АНА:
Па ко ће ти Србство подигнути?
Кад Немањи русу главу скину?
БАН СТЕПАН:
Бог на небу помоћник је људи.
Он хоће ли, наћи ће с' и други.
АНА:
И ти мислиш, да ће га убити?
БАН СТЕПАН:
Главу на то смео бих ставити.
АНА (мисли се).
БАН СТЕПАН:
Што си ми се, Ано, забринула?
Ослони се на Бога вишњега.
АНА (ћути и мисли).
БАН СТЕПАН:
Умири се, моје драго дете.
Ако му је суђено живити,
Са неба ће јасни анђ’о сићи,
Па ће њега извест’ из тавнице.
АНА:
Имаш право, драги родитељу,
Има јоште у Бога анђела.
БАН СТЕПАН (уздахне):
Не знам, што ћу од тешке жалости.
Нигде ти се не могу да станим.
(Ани.)
Немој губит’, дијете, надежде,
Бог праведна неће оставити.
АНА (мирно):
Иди, бабо, иди, па се прођи,
Зрак слободни смеле даје мисли.
БАН СТЕПАН (милује је по образу):
Златне час пре изрекла си речи:
Има јоште у Бога анђела!
(Оде.)
|