Nemanja/29
| ←Peti prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Soba bana Stepana u Klobuku.
Ban Stepan uće, vodeći hitno Anu za ruku.
ANA:
Ta šta ti se, otče, dogodilo?
Da je važno, vidi ti s’ po licu,
Da je prešno, po svakom pokretu:
Sve t’ govori, samo usta ćute,
Kazuj brže, znaš, da sam devojka.
BAN STEPAN (gledi po sobi, nema li koga, p' onda stane mahati s’ glavom):
Jao tužan, šta ćemo sad, Ano!
ANA:
Prije svega kazaćemo Ani,
Šta je, da zna, jer jošt' ništa ne zna.
BAN STEPAN:
Sva nam nada u zrak se rastopi.
ANA:
Zašto, otče?
BAN STEPAN:
Znaš, ko j’ onaj sužnji?
ANA:
Ne reče li, da to ni sam ne znaš?
BAN STEPAN:
Kuku nama, ta to je Nemanja!
ANA (uplaši se):
Sam Nemanja!
BAN STEPAN (krši ruke):
Nemanja, da kako!
Sam mi sada u tamnici kaza.
ANA (snebivši se):
Zlo je, babo!
BAN STEPAN:
Kako nije, kćerko!
ANA:
A kako mu do imena dođe?
BAN STEPAN:
On mi kaza, i evo ovako:
Odpratih ga tamo u tamnicu,
I već pođoh, da iz nje iziđem,
Kad me vikne, i ovako počne:
Od kako sam ovde u tamnici,
Dosta si mi dobra učinio;
Učini mi jošt' i ovo, stari,
Zacelo će za dušu ti biti.
Pošlji kakva momka pouzdana
U Rassiju knezu Prvoslavu,
Ili starom knezu Radivoju,
Pa im javi, da sam tu zatočen.
Mogu mene ovde pogubiti,
Pa nek znadu, gde mi kosti leže,
A ja sam ti kraljev brat Nemanja...
Stade mi se okretat’ tamnica,
I mal’ dušu strah mi ne iztera.
Ostavih ga, ne znam ni sam, kako,
Samo s’ sećam, da mi nešto reče,
Na prevari da su ga dobili,
I na veri prava zasužnjili.
Tužna Ano, kako ćemo sada?
ANA (odvažno):
Pustićemo sužnja iz tavnice.
BAN STEPAN:
Pustiti ga? (misli se) to ne ide, kćerko,
Tim bih danu veru pogazio.
ANA:
A ti šilji u Rassu glasnika,
Pa neka ga oni iz nje vade.
BAN STEPAN:
I to s’, kćeri, sa verom ne slaže,
Dokle živi, nesmem im javljati.
ANA (gorko):
Pusti dakle, neka ga zakolju.
BAN STEPAN:
Zaklaće ga, drugo biti neće.
ANA:
Pak i opet nećeš da ga pustiš?
BAN STEPAN:
Ne mogu ti ime okaljati,
Nikad nisam reči pogazio,
Pak sad pred smrt prvu da preverim!
ANA:
Ta ne može brat brata ubiti!
BAN STEPAN:
Bilo ga je, i opet biće ga!
(Misli se.)
Neće dugo tavnovat’ Nemanja!
Takve stvari brzo se svršuju,
Skoro ćemo s’ njime se razstati.
ANA:
Pa pomaži, ne gubi vremena!
BAN STEPAN:
Tu sam, kćerko, Bog pomoći može.
ANA:
I ti nećeš Nemanji pomoći?
BAN STEPAN:
A kako ću, kad mi se ne može!
ANA:
Pa ko će ti Srbstvo podignuti?
Kad Nemanji rusu glavu skinu?
BAN STEPAN:
Bog na nebu pomoćnik je ljudi.
On hoće li, naći će s' i drugi.
ANA:
I ti misliš, da će ga ubiti?
BAN STEPAN:
Glavu na to smeo bih staviti.
ANA (misli se).
BAN STEPAN:
Što si mi se, Ano, zabrinula?
Osloni se na Boga višnjega.
ANA (ćuti i misli).
BAN STEPAN:
Umiri se, moje drago dete.
Ako mu je suđeno živiti,
Sa neba će jasni anđ’o sići,
Pa će njega izvest’ iz tavnice.
ANA:
Imaš pravo, dragi roditelju,
Ima jošte u Boga anđela.
BAN STEPAN (uzdahne):
Ne znam, što ću od teške žalosti.
Nigde ti se ne mogu da stanim.
(Ani.)
Nemoj gubit’, dijete, nadežde,
Bog pravedna neće ostaviti.
ANA (mirno):
Idi, babo, idi, pa se prođi,
Zrak slobodni smele daje misli.
BAN STEPAN (miluje je po obrazu):
Zlatne čas pre izrekla si reči:
Ima jošte u Boga anđela!
(Ode.)
|