Немања/18

←Први призор

Немања Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР

Трећи призор→

ДРУГИ ПРИЗОР


КРАЉ (седне на столицу и зева):
Од последње велике пијанке,
Коју оно код тебе имасмо,
Никак’ к себи немогу да дођем.
Ал’ и јеси био навалио.
Одкуда ти оно красно вино?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Из подрума краља Радослава!
КРАЉ:
Из мог? Како да о њему не знам?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А зар бих ја што смео имати,
Што у мога краља да не буде?
И да имам, пре бих њему дао,
Да с’ у њега, не у мене нађе.
КРАЉ:
Али како о том дивном вину
До ономад ни слова да не знам?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Код толико других главобоља
Јошт' и со тим да главу разбијаш!
Лане негди отеше нам људи
Двије мале лађе арбанашке,
И на њима некол’ко буради
Најбољега вина кипарскога.
Ја га узех за твоју потребу
И сместих га, ништа т’ не казавши.
КРАЉ:
Хвала т’, кнеже! Зар ти није доста,
Што ми држиш круну на темену,
Већ се стараш, чим ћеш ме напоит’?
Ал’ и јесам нешто вес’о био,
Као никад, од кад се познајем.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Знаш код ког си, па ти и подноси.
КРАЉ (зева):
Него није све у реду било!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Шта с’ то моме краљу не допада?
Можда с’ јоште и поправит’ даје.
КРАЉ:
У пићу је срдце разкалашно.
Најлакше га с’ онда љубов прима.
Ви ми онда почесте хвалити
Лепу кћерку кнеза Гоислава:
Глава пуна, срдце разгрејано,
А дивојче и сувише лепо...
Морадох је себи пожељети.
Сад се кајем, што учиних бруку.
И на тебе мало ми ј’ неправо.
Зар ти мора одмах извршити,
Што ја напит рекох, да с’ учини!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Знаш, да ми је твоја свака света.
Реци: иди у ватру у воду,
Нећу с’ мислит’, већ одмах скакаћу.
Кажи, удри један на стотину,
Ти с’ изрек’о, ја сам ударио.
Па и ту сам одмах послушао.
А што би ти сад неправо било?
Владислава лепо је девојче.
КРАЉ:
Ал’ је кућа, коју чуват’ треба;
Образ јој је више од живота.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Па шта с’ има за образ бојати?
КРАЉ:
Сад не мислиш , кнеже, шта говориш!
Зар се може својта поносити,
Кад јој младо одведу девојче?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Али ко је одв’о!
КРАЉ:
Ма ко био
Ту и царска образ каља рука.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Зар ти није девојка по вољи?
КРАЉ:
Чудно питаш. А ком неби била?
Ал’ за шалу сувише ј’ господска.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Да л’ на друго ни јеси мислио?
КРАЉ:
Немогу је краљицом учинит'!
КНЕЗ ВЛАДИМИР (препанут):
То сам ти се јако затрчао!
КРАЉ:
На то ниси мог’о ни мислити.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Зашто не бих? И јесам управо!
КРАЉ:
А шта би нам Цариград рекао?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Никада те нећу приморават’,
Да узимаш, што ти с’ не допада.
А Ирину ниси ни видио.
КРАЉ:
Ал’ нам треба помоћ цариградска.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
То ти неби на путу стојало...
Хм! А ја сам заиста мислио,
Да ти љубиш младу Владиславу,
И желиш је себи за краљицу,
Ал’ се бојиш, да те не одбију,
Па с’ тог хоћеш да се осигураш.
КРАЉ (скочи):
Кога? Мене да одбију? Зашто?
Оберучке би ме пригрлили.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Тако мислиш, ал’ би с’ преварио.
Девојку су другом обећали,
А тај други много данас вреди.
КРАЉ:
Ко то?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Зар ти ништа о том не знаш?
КРАЉ:
Бож’ сахрани! Никад не чух ништа.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Е допусти, да ти ја сад кажем.
Владиславу отац је обећ’о
Нашем брату, кнезу Првославу.
КРАЉ:
Шта, Првослав да ми је преотме?...
(Утиша се.)
И право ]е, кад је пре заиска.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ја сам држ’о, да ти то све знадеш,
Па да т’ пос’о у пола олакшам,
Рекох ти је пре свег уграбити;
А кад буде у твојим рукама,
Онда ћеду једва дочекати,
Што неб’ прије дали споменути.
КРАЉ (мисли се):
Па сад јоште и горе стојимо.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Зашто ?
КРАЉ:
Јер сад не само Крусића
Нег и брата у живац дирнусмо.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Кнез ће Крусић волет’ зета краља,
С њим ћемо се лако изравнати;
А Првослав? Ако ти узчекаш,
Да с’ ожениш, да је сваком право,
Ил’ се нећеш никад оженити,
Ил’ ћеш узет’ баш какву нагрду.
КРАЉ:
Али брата небих рад увредит’!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ти од твоје воље господар си,
Али ја ћу свакоме казати,
Да волијем краља Радослава
Нег сву браћу, па и Првослава.
КРАЉ (сједа):
Истину ти морам рећи, да ми
Нову мис’о у главу усели.
Али, дајде, да је преспавамо,
Старије је јутро од вечера.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ти си властан, чини, што ти драго.
Само са мном хоћу да с’ на чисто.
КРАЉ:
Ко ће тебе чиме прекорити?
И кад сам ти штогод замерио,
После сам ти мор’о дат’ за право.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
И таквог ћеш гробу предати ме.
КРАЉ (тре чело):
Јошт' ме нешто мучи, што учиних.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Кажи само, па ћемо видити.
КРАЉ:
Чини ми се, да смо пренаглили,
Кад сам Трпка из земле изгнао.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Јесам ли ти ја то предложио?
Нешто сад се не могу да сетим.
КРАЉ:
Не знам управ, ко је предложио,
Ал’ и ти си био за изгнанство.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Пак?
КРАЉ:
Сад видим, да зло учинисмо.
Трпкова је кућа узорита,
Многу има својту и другове,
Па сад сви се од нас одтуђише.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ако на то будемо гледали,
Свак ће моћи чинит’, што му с’ хоће.
Него чекај, док мало промислим (Мисли се.)
Је л’ то Трпко Мрчић?
КРАЉ:
Мрчић!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Онај,
С оном грдном мазницом на челу?
КРАЉ:
У посдедњем боју ранише га.
КНЕЗ ВЛАДИМР:
Што станује негдје на Дубову?
КРАЉ:
Тај, тај исти!
КНЕЗ ВЛАДИМИР (чудећи се):
Па ко тога дира?
КРАЉ:
Та нисам ли подпис’о прогнанство?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Јеси?
КРАЉ:
Пак!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Шта да те то мучи?
Подпис’о си, ал’ ниси издао.
КРАЉ (весео):
Дакле ниси заповест издао?
КНЕЗ ВЛАДИМИР (извади писмо из недара):
Ја је досад издати нехтедох,
Док не видим да баш бити мора.
КРАЉ:
Владимире, баш си ми пријатељ.
Ти ме више чуваш, нег ја исти.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Сад се сећам, да нам се учини,
Да је преша, па да таки буде.
Али после видех, да се може
Почекати без нашег губитка.
А боље је да никад не буде,
Нег да буде, па да с’ постидимо.
КРАЉ:
Па што Трпко од куће ускочи?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Зар ускочи? Ту сад прву чујем!
КРАЉ:
Одбег’о је, и сав крај се буни.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Нека криве сами себе. Ми им
Зла никаква нисмо учинили.
КРАЉ (маше главом):
Да гледамо, да то уредимо.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ништа лакше, само заповедај.
КРАЉ (устане):
А сад ћемо к’ најважнијем делу.
Владимире, Немања је овде.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
И чуо сам, и видио сам га.
КРАЉ:
Ја ћу сада с њиме прекинути,
Као што смо договорили се.
Али ми се закун’, Владимире!
Да ћеш увек пријатељ ми бити.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Живот ми је најбоља заклетва.
Одкако се знамо, Радославе,
Нас два увек заједно живисмо,
И увек смо били пријатељи.
Хајде реци, има л’ једно дело,
Има л’ једна реч у том животу,
Која неби право братска била.
Овај живот нек ти је присега,
А реч онда тек цену добија,
Кад у делу дубље жиле пусти.
Ја што кажем, по души говорим,
А ти ради по твојој памети.
Узми њега, нека ти помаже,
А ја ћу се и сам уклонити,
Нит’ ћу на те за то зажалити.
Само немој од мене искати,
Да ту будем, кад је он код тебе.
Ја сам слама, а он угарица,
Ил’ обратно, узми, како хоћеш;
А то двоје не мећи заједно,
Ако нећеш, да ти кућа букне:
Така нам је нарав, па шта ћемо.
КРАЉ:
Добро дакле, не иштем присеге:
Само с’ сети, брате Владимире,
Да Бог знаде, и шта људи мисле,
Па ће сваком судит’ по заслуги.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.