Nemanja/18

←Prvi prizor

Nemanja Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR

Treći prizor→

DRUGI PRIZOR


KRALj (sedne na stolicu i zeva):
Od poslednje velike pijanke,
Koju ono kod tebe imasmo,
Nikak’ k sebi nemogu da dođem.
Al’ i jesi bio navalio.
Odkuda ti ono krasno vino?
KNEZ VLADIMIR:
Iz podruma kralja Radoslava!
KRALj:
Iz mog? Kako da o njemu ne znam?
KNEZ VLADIMIR:
A zar bih ja što smeo imati,
Što u moga kralja da ne bude?
I da imam, pre bih njemu dao,
Da s’ u njega, ne u mene nađe.
KRALj:
Ali kako o tom divnom vinu
Do onomad ni slova da ne znam?
KNEZ VLADIMIR:
Kod toliko drugih glavobolja
Jošt' i so tim da glavu razbijaš!
Lane negdi oteše nam ljudi
Dvije male lađe arbanaške,
I na njima nekol’ko buradi
Najboljega vina kiparskoga.
Ja ga uzeh za tvoju potrebu
I smestih ga, ništa t’ ne kazavši.
KRALj:
Hvala t’, kneže! Zar ti nije dosta,
Što mi držiš krunu na temenu,
Već se staraš, čim ćeš me napoit’?
Al’ i jesam nešto ves’o bio,
Kao nikad, od kad se poznajem.
KNEZ VLADIMIR:
Znaš kod kog si, pa ti i podnosi.
KRALj (zeva):
Nego nije sve u redu bilo!
KNEZ VLADIMIR:
Šta s’ to mome kralju ne dopada?
Možda s’ jošte i popravit’ daje.
KRALj:
U piću je srdce razkalašno.
Najlakše ga s’ onda ljubov prima.
Vi mi onda počeste hvaliti
Lepu kćerku kneza Goislava:
Glava puna, srdce razgrejano,
A divojče i suviše lepo...
Moradoh je sebi poželjeti.
Sad se kajem, što učinih bruku.
I na tebe malo mi j’ nepravo.
Zar ti mora odmah izvršiti,
Što ja napit rekoh, da s’ učini!
KNEZ VLADIMIR:
Znaš, da mi je tvoja svaka sveta.
Reci: idi u vatru u vodu,
Neću s’ mislit’, već odmah skakaću.
Kaži, udri jedan na stotinu,
Ti s’ izrek’o, ja sam udario.
Pa i tu sam odmah poslušao.
A što bi ti sad nepravo bilo?
Vladislava lepo je devojče.
KRALj:
Al’ je kuća, koju čuvat’ treba;
Obraz joj je više od života.
KNEZ VLADIMIR:
Pa šta s’ ima za obraz bojati?
KRALj:
Sad ne misliš , kneže, šta govoriš!
Zar se može svojta ponositi,
Kad joj mlado odvedu devojče?
KNEZ VLADIMIR:
Ali ko je odv’o!
KRALj:
Ma ko bio
Tu i carska obraz kalja ruka.
KNEZ VLADIMIR:
Zar ti nije devojka po volji?
KRALj:
Čudno pitaš. A kom nebi bila?
Al’ za šalu suviše j’ gospodska.
KNEZ VLADIMIR:
Da l’ na drugo ni jesi mislio?
KRALj:
Nemogu je kraljicom učinit'!
KNEZ VLADIMIR (prepanut):
To sam ti se jako zatrčao!
KRALj:
Na to nisi mog’o ni misliti.
KNEZ VLADIMIR:
Zašto ne bih? I jesam upravo!
KRALj:
A šta bi nam Carigrad rekao?
KNEZ VLADIMIR:
Nikada te neću primoravat’,
Da uzimaš, što ti s’ ne dopada.
A Irinu nisi ni vidio.
KRALj:
Al’ nam treba pomoć carigradska.
KNEZ VLADIMIR:
To ti nebi na putu stojalo...
Hm! A ja sam zaista mislio,
Da ti ljubiš mladu Vladislavu,
I želiš je sebi za kraljicu,
Al’ se bojiš, da te ne odbiju,
Pa s’ tog hoćeš da se osiguraš.
KRALj (skoči):
Koga? Mene da odbiju? Zašto?
Oberučke bi me prigrlili.
KNEZ VLADIMIR:
Tako misliš, al’ bi s’ prevario.
Devojku su drugom obećali,
A taj drugi mnogo danas vredi.
KRALj:
Ko to?
KNEZ VLADIMIR:
Zar ti ništa o tom ne znaš?
KRALj:
Bož’ sahrani! Nikad ne čuh ništa.
KNEZ VLADIMIR:
E dopusti, da ti ja sad kažem.
Vladislavu otac je obeć’o
Našem bratu, knezu Prvoslavu.
KRALj:
Šta, Prvoslav da mi je preotme?...
(Utiša se.)
I pravo ]e, kad je pre zaiska.
KNEZ VLADIMIR:
Ja sam drž’o, da ti to sve znadeš,
Pa da t’ pos’o u pola olakšam,
Rekoh ti je pre sveg ugrabiti;
A kad bude u tvojim rukama,
Onda ćedu jedva dočekati,
Što neb’ prije dali spomenuti.
KRALj (misli se):
Pa sad jošte i gore stojimo.
KNEZ VLADIMIR:
Zašto ?
KRALj:
Jer sad ne samo Krusića
Neg i brata u živac dirnusmo.
KNEZ VLADIMIR:
Knez će Krusić volet’ zeta kralja,
S njim ćemo se lako izravnati;
A Prvoslav? Ako ti uzčekaš,
Da s’ oženiš, da je svakom pravo,
Il’ se nećeš nikad oženiti,
Il’ ćeš uzet’ baš kakvu nagrdu.
KRALj:
Ali brata nebih rad uvredit’!
KNEZ VLADIMIR:
Ti od tvoje volje gospodar si,
Ali ja ću svakome kazati,
Da volijem kralja Radoslava
Neg svu braću, pa i Prvoslava.
KRALj (sjeda):
Istinu ti moram reći, da mi
Novu mis’o u glavu useli.
Ali, dajde, da je prespavamo,
Starije je jutro od večera.
KNEZ VLADIMIR:
Ti si vlastan, čini, što ti drago.
Samo sa mnom hoću da s’ na čisto.
KRALj:
Ko će tebe čime prekoriti?
I kad sam ti štogod zamerio,
Posle sam ti mor’o dat’ za pravo.
KNEZ VLADIMIR:
I takvog ćeš grobu predati me.
KRALj (tre čelo):
Jošt' me nešto muči, što učinih.
KNEZ VLADIMIR:
Kaži samo, pa ćemo viditi.
KRALj:
Čini mi se, da smo prenaglili,
Kad sam Trpka iz zemle izgnao.
KNEZ VLADIMIR:
Jesam li ti ja to predložio?
Nešto sad se ne mogu da setim.
KRALj:
Ne znam uprav, ko je predložio,
Al’ i ti si bio za izgnanstvo.
KNEZ VLADIMIR:
Pak?
KRALj:
Sad vidim, da zlo učinismo.
Trpkova je kuća uzorita,
Mnogu ima svojtu i drugove,
Pa sad svi se od nas odtuđiše.
KNEZ VLADIMIR:
Ako na to budemo gledali,
Svak će moći činit’, što mu s’ hoće.
Nego čekaj, dok malo promislim (Misli se.)
Je l’ to Trpko Mrčić?
KRALj:
Mrčić!
KNEZ VLADIMIR:
Onaj,
S onom grdnom maznicom na čelu?
KRALj:
U posdednjem boju raniše ga.
KNEZ VLADIMR:
Što stanuje negdje na Dubovu?
KRALj:
Taj, taj isti!
KNEZ VLADIMIR (čudeći se):
Pa ko toga dira?
KRALj:
Ta nisam li podpis’o prognanstvo?
KNEZ VLADIMIR:
Jesi?
KRALj:
Pak!
KNEZ VLADIMIR:
Šta da te to muči?
Podpis’o si, al’ nisi izdao.
KRALj (veseo):
Dakle nisi zapovest izdao?
KNEZ VLADIMIR (izvadi pismo iz nedara):
Ja je dosad izdati nehtedoh,
Dok ne vidim da baš biti mora.
KRALj:
Vladimire, baš si mi prijatelj.
Ti me više čuvaš, neg ja isti.
KNEZ VLADIMIR:
Sad se sećam, da nam se učini,
Da je preša, pa da taki bude.
Ali posle videh, da se može
Počekati bez našeg gubitka.
A bolje je da nikad ne bude,
Neg da bude, pa da s’ postidimo.
KRALj:
Pa što Trpko od kuće uskoči?
KNEZ VLADIMIR:
Zar uskoči? Tu sad prvu čujem!
KRALj:
Odbeg’o je, i sav kraj se buni.
KNEZ VLADIMIR:
Neka krive sami sebe. Mi im
Zla nikakva nismo učinili.
KRALj (maše glavom):
Da gledamo, da to uredimo.
KNEZ VLADIMIR:
Ništa lakše, samo zapovedaj.
KRALj (ustane):
A sad ćemo k’ najvažnijem delu.
Vladimire, Nemanja je ovde.
KNEZ VLADIMIR:
I čuo sam, i vidio sam ga.
KRALj:
Ja ću sada s njime prekinuti,
Kao što smo dogovorili se.
Ali mi se zakun’, Vladimire!
Da ćeš uvek prijatelj mi biti.
KNEZ VLADIMIR:
Život mi je najbolja zakletva.
Odkako se znamo, Radoslave,
Nas dva uvek zajedno živismo,
I uvek smo bili prijatelji.
Hajde reci, ima l’ jedno delo,
Ima l’ jedna reč u tom životu,
Koja nebi pravo bratska bila.
Ovaj život nek ti je prisega,
A reč onda tek cenu dobija,
Kad u delu dublje žile pusti.
Ja što kažem, po duši govorim,
A ti radi po tvojoj pameti.
Uzmi njega, neka ti pomaže,
A ja ću se i sam ukloniti,
Nit’ ću na te za to zažaliti.
Samo nemoj od mene iskati,
Da tu budem, kad je on kod tebe.
Ja sam slama, a on ugarica,
Il’ obratno, uzmi, kako hoćeš;
A to dvoje ne meći zajedno,
Ako nećeš, da ti kuća bukne:
Taka nam je narav, pa šta ćemo.
KRALj:
Dobro dakle, ne ištem prisege:
Samo s’ seti, brate Vladimire,
Da Bog znade, i šta ljudi misle,
Pa će svakom sudit’ po zaslugi.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.