Нека свијет своје збори
Нека свијет своје збори,
Ја ћу увјек зборит' исто:
Да ми за те срце гори;
Да те љубим душо, чисто.
Нећу пазит' друге моме,
Нит' ми друга љубав треба;
Ти једина срцу моме
Јеси душо, испод неба.
У теби се заљубило
Моје срце још одавна,
А да није тебе било,
Рака би му била справна.
Без тебе бих моро' мр'јети
К'о болесник без љекара.
Да ме погледтвој сад свети
Не весели и одмара.
Смилуј ми се, моја вило,
Пошто знадеш љубав моју,
Гр'јех велики би сад било,
Да ми не даш руку твоју.
Разгони ми срца таму,
Да га јади не поруше;
Љубит тебе оћу саму
Из свег срца, из све душе.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
БАР (Црна Гора) 1898., М. Јововић, „Словански свет “, број 15., у Бечу, 14. августа 1898., стр. 230.