Неименована песма Алексе Шантића 46
Кад свене миља драгоцјено цвијеће
И мину пјесме што са наде звоне,
Бесвјесно кад ти мутни поглед лијеће,
А сјетно глава на груди ти клоне,
Ти тражиш мјесто познато и мило,
Далеко тамо од свијета и људи,
И скрстиш руке на уморно крило,
А море туге притиска ти груди.
Ал' ти се пренеш кô из дугих снова,
Запламти душа што у болу тоне:
Ти чујеш гласе с јатом лахорова
Над тобом како тајанствено звоне.
Са твога лица осмејак полијеће
И опет с вјером загрле се груди,
С таласом миља крвца ти се креће,
А челом зрачак усхита се буди.
Пред тобом све је кô што ј' некад било,
Ти грлиш свијет рукама објема,
А твоје око што је сузу лило
Радостан поглед у висине спрема.
Ал' зачас опет сва чаробност мину,
И твоме оку све је исто тавно,
Јер то су гласи што их прошлост вину
Са мртве среће, закопане давно.
Мостар, 26. септембра 1892.