Неименована песма Алексе Шантића 34
Онамо, гдје липа усамљена стоји
Одводе ме мисли успомена моји';
Ту је мјесто драго,
Гдје сам снове снио, гдје сам љубљен био
Љубећ' чедо благо.
Ту, гдје многе ноћи и вечери касне
Из мирне даљине слушах звуке јасне.
Сваки трепет звука бјеше срећа сама
И утјеха мила, која боле слама
А подиже над,
О, ал' миле звуке разнесе ми тама
И јесенски хлад...
Само липа стоји, голе гране стоје
Над пустињом мртвом давне среће моје...