Неименована песма Алексе Шантића 33
Ако моје пјесме споменом те море,
Па без санка бдијеш све до саме зоре,
Угушићу пој, -
Чедо душе своје што грли без мира
Сјајни призрак твој,
Звук што у твом срцу тихи покој дира,
Пробудити неће никад моја лира.
Искидаћу жице... Кô дан кад се гаси,
Нек под небом умру пошљедњи уздаси
И пошљедњи пој...
Но сузе ће моје бити моји гласи
И уздисај мој;
И кад умре, пјесма умрла ми није,
Јер бесмртност њена у сузи се крије...