Неверна сеја
Пише вино тридесет Брђана,
А Брђана добрије шицара
Међу њима Сењковићу Иво.
Ал говори Сењковићу Иво:
„Ој старице моја мила мајко! 5
„Умеси ми лагане колаче
„Да ја идем на Травњака града
„Да походим сестрицу Јелицу,
„Да походим зета господина“.
Умеси му слађане колаче, 10
Па он иде на Травњака града,
С’ собом води тридесет Брђана,
А Брђана тридесет шицара,
Који злиши у свој земљи нема.
Кад је дош'о у Травњака града, 15
Изилази сестрица Јелица,
Пита брата за братинско здравље
„И је л’ здрава наша мила мајка?“
„Вала Богу здрава нам је мајка;
„Је л’ код куће зете господине?“ 20
Беседи му сестрица Јелица:
„Нема дома паше господина,
„Отиш'о је за трећу планину
„Лов ловити по гори зеленој,
„Неће доћи за три бела дана 25
„За три дана за три ноћи тавне.“
Води сестра брата рођенога
И шњимека тридесет Брђана
А Брђана добрије шицара
Који злиши у свој земљи нема, 30
И одоше на горње чардаке,
Пред њих меће вино и ракију;
У ракију тешку малвасију,
У вино им бенђелука меша.
Док је момке с’ пићем оборила, 35
Свима њима савезала руке
И свом брату Сењковићу Иву
П’она иде граду на бедеме
П'она чини велику лубарду.
Чак се чује за трећу планину; 40
Ал то чуо паша господине
Па се паша пљесну по колену,
Трострук скерлет нуче на колену,
Златна копча на десном рукаву:
„Јаој Турци моја децо драга! 45
„Добро није у Травњаку моме
„Док се чује велика лубарда,
„Ви ајдете како који може,
„А ја идем како коњиц може“.
Кад је дошо својем белом двору, 50
Изилази Јелица госпоја
Изилази граду на бедеме,
Ал говори паша господине:
„Саламалећ Јелице госпођа!
„Што си мене уплашила јако?“ 55
Насмија се госпођа Јелица:
„Давор јеси пашо господине,
„Јеси л’ мени лова уловио?
„Ја сам теби лова уловила,
„Уловила тридесет Брђана, 60
,,А Брђана тридесет шицара
„Који злиши у свој земљи нема,
„И мог брата Сењковића Ива“.
„Мучи љубо, Јелице госпођа!
„Не б’ Ивана уватиле виле 65
„Да камо ли једна женска. глава!“
,,Ал’ говори Јелица госпођа:
„Само иди на горње чардаке
„Гдје ’но сједе тридесет Брђана,
„Свима њима ти сасеци главе, 70
„И мом брату, Сењковићу Иву.“
Иде паша на горње чардаке
Гдје 'но сједе тридесет брђана,
Свима њима редом сече главе,
Редак дође Сењковићу Иву, 75
Иво сједи па очима гледи
Оком гледи ништа не беседи.
Ал' говори Турско момче младо:
„Не будали паша господине
„Ти не сјеци Иванове главе 80
„У Ивана до две до три побре
„И после ти бити добро неће“.
У том Иву останула глава.
Ну беседи паша господине:
„Давор шура Сењковићу Иво! 85
„О’ш ми дати до три добра своја,
„Прво добро три товара блага,
„Друго добро алата коњица
„Ког не могу уватити виле
„Да камо ли сви турски хатови, 90
„Треће добро своју вјерну љубу?“
Рече дати до три добра своја,
Прво добро три товара блага,
Друго добро алата коњица
Ког немогу уватити виле, 95
Да камо ли сви турски хатови,
Треће добро своју вјерну љубу.
Паша пусти Сењковића Ива
Пусти њега свом бијелом двору.
Кад је дош'о Сењу бијеломе, 100
На десну се наслонио руку,
Све мислио, на једно смислио,
Па примиче дивит и артију
Те он пише двије књиге мале,
Прву пише Косанчићу Ради: 105
„Побратиме Косанчићу Радо!
„Дођи мени Сењу бијеломе
„Поведи ми тридесет Брђана,
„А Брђана добрије шицара
„Који злиши у свој земљи нема, 110
„Да идемо на Травњака града,
„Да походим пашу господина.
Другу пише Бранковићу Вуку,
„Мили брате Бранковићу Вуко!
„Оди мени Сењу бијеломе, 115
„Поведи ми три хиљаде војске
„Да идемо на Травњака града
„Да походим зета господина.“
Напред иде Косанчићу Рада
И за њиме тридесет Брђана, 120
А Брђана добрије шицара
Који злиши у свој земљи нема;
А за њиме Бранковићу Вуко,
И за њиме три хиљаде војске.
Кад су дошли Сењу бијеломе, 125
Пише вино па се поднапише,
Ал’ говори Косанчићу, Рада:
„Побратиме Сењковићу Иво!
„Нисмо дошли да пијемо вино,
„Већ смо дошли заметути кавгу 130
„Да идемо на Травњака града.“
Оправи се Сењковићу Иво,
С’ собом води своју вјерну љубу
И поведе алата коњица.
Кад су дошли код Травњака града, 135
Њем’ беседи Косанчићу Рада:
„Побратиме Сењковићу Иво!
„Иди у град па заметни кавгу,
„Па ти бјежи двору пјевајући
„Ми ћ’мо стати о’де на бранику“. 140
Иде Иво у Травњака града.
Гледи паша Иванову љубу.
Ал’ је лепа да је лепше нема:
Обрвице с’ морја пијавице
А очи јој к’о ’но кукињице, 145
Два образа два ђула ружице,
Б’јели зуби два низа бисера;
Кад говори кан да голуб гуче,
Кад се смије ка’н’ да бисер ниже,
Кад се шеће кано пауница. 150
Паша љуби ’вако беседио:
„Сиђ’ се доле Иванова љубо.“
Ал’ говори Сењковићу Иво:
„Не будали паша господине
„Моја љуба јесте врло млада, 155
„Није вјешта сама с’ коња сићи,
„Ти засучи бијеле рукаве
„Па ти снимај моју вјерну љубу.“
То је паша једва дочекао,
Па засука пребјеле рукаве, 160
Да он скида Иванову љубу.
Иван сједи, па очима гледи,
Оком гледи, руком мача вади,
Теде паши да одсјече глаиу,
Ал Ивана изневјери рука, 165
Пресјече му у рамену руку.
Цикну паша канда се помами
Бјежи Иво својем бјелом двору.
Потрчаше из Травњака Турци;
Дочекаше из горе, ајдуци. 170
Тукоше се три бијела дана,
Три дана и три ноћи тавне.
Кад четврти данак освануо
Зајаука Бранковићу Вуко:
„Јаој мени и до гроба мога! 175
„Волео би да с’ родио нисам
„Да камо ли овде доходио,
„На мени је до тридесет рана,
„На коњу ми тријест и четири.“
Ал’ беседи Косанчићу Рада: 180
„Подрж’ Вуче, грло ти промукло.
„И на мени ј’ до тридесет рана,
„На коњу ми триест и четири,
„Поджр’ Боже, за недељу дана!
Бога моли Бранковићу Вуко 185
Да подуне ветар са планина,
Да растера маглу из Травњака,
Д’ они гледе, од кога гинеду.
Што молио, то је намолио:
Подунуо ветар са планина, 190
Растер’о је маглу из Травњака.
Они гледе од кога гинеду,
Ал’ Турчина нигди ни једнога,
А они се међу собом туку!
Уђе Рада у Травника града, 195
Па погуби пашу господина,
И узима Ивину сестрицу:
„Ој Јелице Ивина сестрице!
„Што се јеси скоро потурчила,
„Каквом волиш смрћу погинути? 200
„Или волиш да т’ у воду бацим,
„Или волиш да о дрву висиш,
„Или волиш да на ватри гориш,
„Или волиш да сабљу целиваш?“
„Мучи Радо, будаласта главо! 205
„Нисам риба да м’ у воду бациш,
„Нит’ сам тиква да о дрву висим,
„Нит’ сам прасе да м’ на ватри палиш,
„Већ ја јесам рода јуначкога
„Па ја хоћу јуначки да гинем.“ 210
Трже сабљу, Косанчићу Рада,
Трже сабљу, одсече јој главу;
И одоше Сењу бијеломе,
Вино пише један месец дана
И одоше сваки своме двору.215
