[На раскршћу велике планине]
На раскршћу велике планине
стоји трупац дрвени;
у дрво ударило *, ху!
На раскршћу велике планине
стоји трупац камени; 5
у камен ударило,
овде се не појавило, ху**!
Дошло девет мајстора
из девет земаља,
из девет краљевина, 10
из девет градова,
те од девет трупаца
направили девет воденичних точкова,
а од трупца каменог
направили девет воденичних каменова, 15
који се окрећу ноћу и дању,
и никад не стају.
То не били мајстори,
већ то били божји анђели;
то не био трупац, 20
већ го био наш (Милан).
Анђели су бога молили
да нашем (Милану),
који данас овде лежи
као трупац на постељи, 25
да зечју брзину,
срнећу хитрину,
воловско око,
псеће здравље,
да потрчи, 30
да похита,
да поскочи,
да поигра,
да попева,
да послуша, 35
да се дигне,
да више не лежи.
Усту беч! Ту ти месго није!
Од камена не бива човек;
од човека не бива камен. 40
Одлази одатле!
Одлази одатле
и иди у пусто село,
у пусту кућу;
где ватре нема, 45
где пси не лају,
где деца не плачу,
где мачке не маучу,
где петлови не певају,
где се песма не чује, 50
где говеда не ричу,
где је камен у камен ударило
и ту се зауставило,
и ту остало,
и ту пропало. 55
Усту беч! Ту ти место није!
Лева рука крста нема,
ово перо мајке нема.
На брзи брод се навезоше,
девет горских и девет бродских; 60
па се по једна давише,
те од девет осташе осам,
од осам - седам,
од седам - шест,
од шест - пет, 65
од пет - четири,
од четири - три,
од три - две,
од две - једна,
од једне - ни једна. 70
И тако ће наш (Милан) оздравити.
Амин.
(252, с. 300-301)
