На природу (1830)
| На природу (1830) Писац: Јован Стерија Поповић |
Ти, која с’ тако лепа, совршена
Из руке Творца благога пренула,
Да мати, љуба земљи будеш,
Природо драга, с тим дичним руном;
О, могу л’ тебе оком погледати
Не дивећ с’ твоме чудесном саставу;
Може л’ што год лепше, може л’
Стројније бити од тебе што год?
У тебе нема теретних правила,
Натеге нема трудно положене,
Немарно течеш, лежиш, дишеш,
У игри ствараш висока чуда,
Јошт наука које није докучила
Ни кључа нашло знојно художество.
Умилну дражест величеством,
Скромну простоту раскоштвом красиш.
О, прими мене, мајко небеснице,
Тебљубног прими сина у наручја,
Кој’ с’ око мајке нежно вије,
Танка к’о вињага око стабла.
На крилу твоме плодно тек осећам
Обилни живот; с чувствама сладосним
На крилу твоме ток блаженства
Ваља се љупко по грудма м’ младим,
И плодно дрво, лака и травчица
На крилу твоме љуби ме весела;
И поток мали, вижљав зефир
С одзивом стварају стројне песме.
О, кад би увек младим у прсима
Овако пламен к лепоме буктио!
Кад бих до гроба твоје сласти,
Мајко, уживао у овој мери!
1830.
Извор уреди
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 178-179
|