На природу (1830)

На природу (1830) Писац: Јован Стерија Поповић

Ти, која с’ тако лепа, совршена
Из руке Творца благога пренула,
Да мати, љуба земљи будеш,
Природо драга, с тим дичним руном;

О, могу л’ тебе оком погледати
Не дивећ с’ твоме чудесном саставу;
Може л’ што год лепше, може л’
Стројније бити од тебе што год?

У тебе нема теретних правила,
Натеге нема трудно положене,
Немарно течеш, лежиш, дишеш,
У игри ствараш висока чуда,

Јошт наука које није докучила
Ни кључа нашло знојно художество.
Умилну дражест величеством,
Скромну простоту раскоштвом красиш.

О, прими мене, мајко небеснице,
Тебљубног прими сина у наручја,
Кој’ с’ око мајке нежно вије,
Танка к’о вињага око стабла.

На крилу твоме плодно тек осећам
Обилни живот; с чувствама сладосним
На крилу твоме ток блаженства
Ваља се љупко по грудма м’ младим,

И плодно дрво, лака и травчица
На крилу твоме љуби ме весела;
И поток мали, вижљав зефир
С одзивом стварају стројне песме.

О, кад би увек младим у прсима
Овако пламен к лепоме буктио!
Кад бих до гроба твоје сласти,
Мајко, уживао у овој мери!

1830.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 178-179

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.