На мјесечини (Светозар Ћоровић)

На мјесечини Писац: Светозар Ћоровић

На мјесечини

     Преплашени царић прхну испод плота и узлети уз ђулбехар, а нечија глава помоли се иза рузмарина и шапатом поче дозивати:
     — Емина!
     Испод ружина бокора, са мокре, мирисаве траве, као поплашено скочи младо, руменкасто, чупаво дјевојче, осврну се на све стране и прилети рузмарину.
     — Јеси ли ме чекала? — запита она глава, гледа-јући јој густе, угљенасте витице како су пале по челу и по образима.
     — Одавно — шапатом одговори Емина.
     — А ја ти максуз дош’о — опет ће он. — Успут ти, ево, набр’о ружа, па донио, да те закитим.
     Она не одговори. Засмија се пригушено и пружи му изнад плота лијепу главу, да јој међу оне чупе укити неколике руже и да их затим тако уплетене омирише.
     — Аха-а-а шта је то? Види ти ње! — изненада, иза њезиних леђа, зачу се пискутљив дјечји глас. Обоје престрашено отскочише. Готово насред баште стајао је несташни, шејтанасти мали Омер, брат Еминин, и тапшући рукама отскакивао је од земље, задовољан што их је овако на састанку ухватио.
     — Шта ћу сад? — полугласно прошапта Емина, збуњено гледајући преда се и хитно чупкајући лишће са гране рузмаринове, коју је несвјесно дохватила.
     — Ништа ... Подмити га да шути — одговори момче, одмакнувши се од плота.
     А мали Омер једнако тапшаше и једнако потскакиваше. Почео и у ковитлац да се окреће и језик да плази, непрестано се измичући на леђа, како га не би ухватила.
     — Казаћу хали, казаћу хали — пјевао је ругајући јој се.
     Емина је пристајала за њим, све то више блиједећи у лицу.
     — Ходи мени, ходи, па ћу ти дат’ колача — молила га је. — Даћу ти и грош.
     — Јок, јок! — пјевао је Омер са неком особитом, чисто дјетињом насладом, — казаћу ја хали, како је дош’о Мехо, па те закитио. Мехо те закитио ... Ииии, Мехо те закитио!
     Емина рашири руке и пође према њему, силом се осмјехујући.
     — Ходи, липи мој, па ћу ти дат’ два гроша.
     — Нећу, нећу. Ја ћу казат’ хали — одговори мали, опет поскочивши, па, као на крилима, излети кроз капиџик из баште.
     Емина стиште мале, лијепе шачице и снажно се грухну у прса по ономе мјесту, гдје се између растављених пешева танке ћерћелије и кумашли јечерме, провидиле бијеле облине напупчалих, једрих дојки.
     — Куку мени шта ће хала казати! ... — промуца.
     И леже на траву, под ону своју ружу и као да хтједе завући се у жбун и ту се сакрити од свега свијета.
     Тетке се много бојала. Била јој то очина сестра, нељубљена и немилована дјевојка. Прешло јој четрдесет година, па се већ почела гурити, једнако чекајући свога суђеника и једнако ударајући на лице бјелило и некакво старинско, дречеће руменило. Просједу косу, дуге, ријетке солуфе и обрве бојила је и увијек трчала попут младице какве, хвалећи се да не зна шта је умор. А, кад је нико од јабане гледао не би, била је тужна, безгранично тужна. Мале, ситне, мишије очи биле јој увијек влажне, водне, спремне да на најситнију увреду заплачу. У кући сви страховали од ње ради тога. Отац Еминин био човјек благ, а откако му је прије пет година умрла жена, Еминина мајка, постао још њежнији и имао за чудо болећиво срце. Сестри је још тада повјерио надзор над својом дјецом и што је она рекла морало је бити. Није била зла, али она претјерана озбиљност и туга она, уливала је дјеци више страха, него ма чије пријетње ...
     — Куку мени, шта ће хала казат’ — шаптала је престрављена Емина, сакривајући се једнако под ружом и гњечећи траву око себе. — Шта ћу, ако дође?
     Слободни царић два пута јој је прелетио изнад главе, као да је и он хтио омирисати оне руже у коси јој, ружино трње изгребло је по рукама, па јој крв цури, а она није ништа осјећала. Само је јадиковала, превијала се, праћакала се по трави, као ухваћена риба.
     — Ево је! Ево је! Овди је! — зачу се опет пјевање малога Омера и иза капиџика помоли се тетка.
     — Ево, овди је било! — узвикну он опет и чак прстом указа мјесто, гдје је видио Емину и Меху заједно.
     Емина пригушено цикну и димијама сакри лице.
     — Је ли ’нако било, к’о што Омер каже? — запита тетка обичним својим, дебелим, ни строгим ни благим гласом, приближивши јој се.
     Емина узви раменима, стресе се, али не одговори.
     — Било је! — дочека Омер, оптркујући око њих. — Ено јој и ружа у коси!
     Емина се дохвати руком за руже, брже их притиште, као да се бојала, да ће јој их неко отети. Окрену се од тетке у страну.
     — А откада се знаш с њиме? — запита тетка након дужег ћутања, гледајући је нетренимице.
     Емина опет не одговори.
     Тетка погледа око себе и опазивши Омера који се није одмицао, отјера га из баште.
     — Што не говориш? — запита оштрије, па узевши је за руку полако сједе поред ње на траву.
     — Одавно — одговори Емина, сакривајући се све то више димијама.
     Тетка заглади солуфе и стиште је уза се.
     — А је ли ти рек’о, да си му драга? — запита.
     — Јес’ — изусти Емина и сва се скупи у клупче.
     — А ди ти је рек’о?
     — Рек’о ми кад сам била у дајинице ... Он јој брат... Ту ме видио и рек’о ми.
     Тетка снажно стиште Емину, отрже јој димије са лица и погледа право у очи.
     — И још, још? — запита загушено.
     — Ништа — готово цикну Емина и повуче руку натраг. И поглед и изглед теткин у тај мах необично је уплашише.
     — Не може бит’ — одговори тетка, не пуштајући руке. — Има ту још! ... Долази ли ти он?
     — Н ... не долази, — ушепртљи се Емина, а румени пламенови опет јој ударише уз образе.
     — Лажеш!
     — Н ... не долази.
     — Ако не кажеш право, казаћу баби! — узвикну тетка, готово раздражено.
     Емина задрхта.
     — Долази сваког петка — прошапта, оборивши главу.
     Тетка јој се унесе у лице и пресијече је погледом.
     — Ослен се нећете састајати, што вас ја иза капиџика нећу гледати ... Хоћу да ја гледам шта то радите...
     — Ух, да знаш, шта сам препатила због тебе — шаптала је у петак вече Емина своме Мехи, пружајући му киту карамфила као уздарје за ономаднашње руже. Ноћ је била видна, па се — осим разгранатих мрких сјенака плотова и дрвећа, што се као големе закрпе ћилимске разастрле по трави, — све око њих свијетлило, мирисало, а услобођен царић прелијетао је с гране на грану. Мехо вечерас није знао шта да одговори. Киту карамфила држао је у руци и нетренимице гледао у оно мјесто на прсима, гдје јој се између растављених пешева танке ћерћелије и кумашли јечерме провидиле бијеле облине напупчалих, једрих дојки. Гледао је у оне запламљене образе, на којима између угљенастих витица, освијетљен мјесечином, провириваше блажен осмијех.
     И, док су се они тако гледали, тетка је стајала прислоњена леђима уз капиџик, а низ сухе образе текле су каљаве сузе, помијешане са бјелилом и руменилом.
— Ах, да ми је било дочекат’ само један ’ваки са-хат, само пет декика — јадиковала је. — То ... то, па да умрем!....

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 44-49 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.