На кордунској караули



На кордунској караули

Полећела гавран тица црна
Од Љесковца села кордунскога,
С карауле цара аустријског;
Прелећела брда и планине.
Паде тица на јелу зелену 5
Да б’ уморна крила одморила,
Ал’ под јелом тридесет хајдука,
Међу њима Мудрићу Никола,
То је јунак чете харамбаша.
Они пију вино и ракију 10
И мезете месом овнујскијем,
О свачему еглен заметнули,
А највише о својој невољи.
Откад с’ Турчин с Швабом помирио
И откад су договор чинили 15
Да истрјебе у гори хајдуке,
Црни дани још црњи посташе,
Поћере им свуда за петама.
На Крајини турској или швапској
Ниђе мирна данка за починка. 20
Тако они у ријечи били,
Ал’ са јеле гавран заграктао:
„Зло ти јутро, млади харамбашо!
Ја сам јутрос право са границе,
С карауле цара аустријског, 25
Из Љесковца, села кордунскога,
На којој сам ноћцу преноћио,
Свакојег се чуда нагледао,
Видио сам царску комесију
Која суди твоме побратиму, 30
Побратиму, младом граничару,
По имену Дејановић Лази.
Њега тужи Девчићу Матија,
Граиичарски млади капурале,
Да је Лазо с тобом у дослуху, 35
Да је јунак теби дојавио
Куда иду страже граничарске,
Караула кад је без одбране,
У њој само Фејо Мајорина
Кога воли од Беча ћесаре 40
И коме је сабљу поклонио
За јунаштво на царској граници.
Фејо ј' десна рука обрстару,
Са Турчином био у дослуху
Да истријебе у гори хајдуке, 45
И хајдуке и јатаке њине,
Па ђемове раји попритегну.
Кад се страже јуче повратиле,
Мајора су нашли објешена
На вратима царске карауле, 50
Караула пуста, оплијењена,
Однешене пушке и џебана.
Сада ће ти побру објесити,
Прво јутро баш у зору рану,
У ували под Главицом сувом. 55
Пратиће га чета граничара,
А вјешати десет киросана
Од Ердеља града бијелога,
Што немају ни срца ни душе.
И бабу би свога објесили 60
Када би им царе наредио!"
Тако рече гавран тица црна
И одлети са јелове гране.
Кад хајдуци ријечи саслушаше,
Међу се се мало погледаше. 65
Нико не зна што би бесједио,
Бећ гледају Нику харамбашу.
Ал’ Никола јуначко кољено,
Хитро скочи на ноге лагане,
Па дружини ’вако говорио: 70
„О дружино, моја браћо драга,
Ми ни часа часит’ не смијемо,
Већ потеци како који може,
Не би л’ стигли до Главице суве
Прије зоре и бијела дана, 75
Да бусије тврде уватимо
И видимо што се тамо збива,
Не би л’ како Лазу избавили.“
Тад говори Радуловић Јово,
Десна рука Нике харамбаше: 80
„О, Никола, драги харамбашо,
Пожуримо да не закаснимо.
А ево ти наша вјера тврда,
Ако само вријеме претечемо,
Они Лазу неће објесити. 85
Рађе ћемо изгубити главе
Него свога брата упустити.
Што би нама рекла сиротиња
Коју Лазо чува од зулума,
Од зулума швапских изјелица?“ 90
Кад хајдуци зборе саслушаше,
К’о јелени гором полетише.
Прелијећу трње и камење,
Прелетјеше брда и долине,
Нит уморни, нит се уставише, 95
Нит једоше, нити воде пише.
Још се зора није појавила,
На Главицу суву допадоше.
Ту сједоше па се одморише,
Са рамена торбе поскидаше 100
И тврдом се пројом заложише.
Сад да видиш Нике харамбаше,
Дружини је ’вако говорио:
„Послушајте, браћо и дружино!
Овдје доље под Главицом сувом 105
Има, браћо, Кларића увала,
У ували буква разграната,
Ниске гране леже положице,
Оне Шваби за вјешала служе,
Ту вјешају из горе хајдуке, 110
И хајдуке и јатаке њине,
Ту вјешају непокорне душе,
Непокорне младе граничаре;
Само Турке, браћо, не вјешају,
Него за њих откуп узимају. 115
Тако вам је, браћо, од Косова:
Вјешала су само за ришћане.
И богу је буква омрзнула:
У њу бију муње и громови,
По кори се виде греботине, 120
Ал’ јој досад наудили нијесу.
Ђаво се је с врагом окумио:
Бечки ћесар с царем из Стамбола.
Него, браћо, мене послушајте:
Ти, соколе, Радуловић Јово 125
Узми собом шест добрих јунака,
Крај увале доље посједните,
Ту ће доћи царски граничари
Да поставе страже по ували.
Ви се, браћо, добро посакријте 130
И од себе не пуштајте гласа.
Ти, јуначе, Студен Миловане,
Води собом тројицу јунака
И засједни кланца крвавога,
Добро гледај тврду караулу, 135
Е да обрст помоћ не пошаље
Кад крваву свадбу започнемо.
Ако ли се вучки сакријете,
Нико вам се тамо надат’ неће.
Па ако им отуд помоћ крене, 140
Ти ћеш знати што ти је чинити,
Како ћеш их тамо забавити.
Ја ћу, браћо, са осталим друштвом
Код Кларића гаја дочекати,
Куда пути воде до увале, 145
Граничаре ја ћу пропустити,
Које Швабо ув’јек напред шаље,
Нек код букве страже постављају.
Дочекаћу курве киросана
Који воде Лазу на вјешање. 150
На њи’ ћемо мушки ударити,
Па што коме бог и срећа даде."
То рекоше па се растадоше
И бусије тврде засједоше.
Мало било дуго не трајало, 155
Из горе је данак забијелио,
Али иде чета граничара
И пред њима Девчић капурале.
Носи куја пушку по сриједи,
Оком сјече и десно и лијево: 160
Црна душа нечему се нада,
А за њиме иду граничари,
Они носе пушке о рамену,
Нит говоре нит штогођ роморе,
Сви гледају у земљицу црну. 165
Кад дођоше до букве проклете,
Око букве страже поставише.
Све то гледа Радуловић Јово,
Ал’ у камен он се претворио,
Нит се куда миче нит помиче. 170
Тад наиђе десет киросана
И пред њима змија отровница,
Стара гуја лајтант Хољевица.
Они воде Лазу свезанога.
На бусију прву нагазише 175
Ђено сједи Мудрићу Никола
Са својије’ дванаест хајдука.
Никола је њима говорио:
„О, дружино, моји соколови,
Добро гл’ајте и добро гађајте! 180
Само, браћо, добро припазите
Да ми који Лазу не оштети,
Ја ћу гледат’ змију Хољевицу.“
Тако рече, за камен поклече,
Плану шарка, не остала пуста, 185
Мртав паде лајтант Хољевица.
Кад одјекну гора од пушака
И падоше чет’ри киросана,
Сви остали Лазу оставише
И к’о миши некуд нестадоше. 190
Сад да видиш храброг харамбаше
Нити чека кити пушку пуни,
У три скока до Лазе долети,
Па извади ножа од појаса,
Пресјече му везе на рукама. 195
Када Лазо руке ослободи,
Граби прву пушку киросанку,
У потрагу сложно полетјеше,
Ал’ се брзо натраг повратише,
Киросана ниђе не виђеше. 200
Ал’ код букве грдна сметанија.
Кад куршуми небо проломише,
Девчић се је јаду досјетио,
Па повика своје граничаре:
„Брже за мном, моји граничари, 205
Киросани сад су у невољи,
Него ’ајте да им помогнемо
И хајдучке кује похватамо,
Који су нам грдно додијали,
Додијали цару и ћесару. 210
Све ћемо их овдје повјешати
И цареву милост заслужити,
И дарове од цара добити.“
Кад то чуше млади граничари,
На ино се њима не могаше, 215
Старији се мора послушати,
Ал’ полако страже напуштају.
Цичи Девчић као змија љута,
Ал’ кораке они не пружају,
Већ се за њим од невоље крећу. 220
Све то гледа Радуловић Јово,
Па поскочи као горско звијере
И за њиме шесторица друга,
Низ јаругу доље полетјеше
И бусију нову ухватише, 225
Па Девчићу путе закрчише
Али чујте једно чудо сада,
Чем се, браћо, нико није нада’.
Плану нека пушка изнебуха
Иза леђа Девчић капурала, 230
Мртав паде Девчић капурале,
Ни земља га не дочека жива.
Хајдуци се чуду зачудише,
Међу се се само погледаше,
Онда своје пушке истурише 235
Тек у маглу да се пушке чују.
Граничари некуд побјегоше,
А хајдуци даље не макоше,
Него своје пушке напунише.
Уто стиже чете харамбаша 240
Са својије’ дван’ест соколова.
Са њима је Дејановића Лазо.
Они носе мртва Хољевицу.
Ту узеше Девчић капурала,
На букву их мртве објесише, 245
А на врат им ужа натакоше
Којано су Лази намјењена.
Нек се прича и приповиједа
Како суде из горе хајдуци!
Нек обрстар своме цару пише 250
Да ниј’ буква само за хајдуке,
Него прима и његове слуге.
Кад хајдуци плијена покупише,
Тад у гору брзо замакоше
И многи се, браћо, кунијаше 255
Да су својим ушима слушали
Кад се буква гротом насмијала.
Тада било, сад се спомињало.
Вама пјесма и од бога здравље,
Мени старцу по чашу ракије 260
Да оквасим грло осушено,
Да на гуслам’ жице заиграју
Кад јуначке пјесме запјевају.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

Извор уреди

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 158-165.