Отворите главни мени
На измаку зиме
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


Milorad P. Sapcanin.jpg


НА ИЗМАКУ ЗИМЕ


Гле, небо је ведро к’о детиња душа
Над самовним вртом, над гранама голим,
Још су птице мале далеко, далеко,
Само ја ту стојим па се тихо молим.

Пролеће се прашта са последњи снови,
На дах поветарца травица се буди,
Први топли дани измамиће цвеће,
А да ли и наду у очајне груди?

Силна љубав кипи у прсима нашим,
Немилостив свет је тако хладно срета,
Не разуме боле најчистијих срца —
У студену мину пролећа и лета.

Напред, напред само, ти пролеће мило!
Подај жељном свету што се мени узе!
Нека му је срце весело и пуно,
Мени су довољне — моје вреле сузе.




НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Жубори и Вихори, стр. 182

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 41. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.