На гробу Јоаникија Памучине

Благо гробу и у тами, што се сјаји

Где кандило припаљују нараштаји.

Змај

8. септембра 1896. ова је пјесма читана на гробу пок. Памучине, добротвора и књижевника српског, по парастосу који је дала српско-православна црквена општина у Мостару.

О спусти се са рајских висова,
Света душо, коју дјела красе,
Па у коло српскијех синова
За час стани, па нам почуј гласе.

На твом гробу, што га трава скрива
И године за годином броји,
Ево данас Србадија жива,
Усхићена твојим радом, стоји.

У часима, кад свуд бјеше тама,
Ти си зубљу просвјете нам свио,
Српског рода и његова храма
Службеник си неуморни био.

ТВоје слово бјеше мелем рана,
Бјеше искра, што духове креће,
Твоја рука свакога је дана
Србу српско његовала цв'јеће.

Што је народ, то си и ти хтјео,
Куд је народ, пошао си и ти,
Тиме себи диван в'јенац сплео,
Што ће трајан, што ће вјечит бити.
Ниси им'о ни сребра, ни злата,
Ал' од злата твој је дух нам био.
У народу гледао си брата,
С њим си пјев'о, с њим си сузе лио.

А ми данас лијемо их јадни,
Да одушка своме болу дамо,
Јер међ' нама, свештениче радни,
Свештеника таквог не имамо.

Српски боли бјеху твоји боли,
Српска срећа бјеше твоја срећа,
Па гле! Данас, кад се Србин моли,
У молитви и тебе се сјећа.

Слава оним', који радит' могу,
Па их народ поштовати знаде
И моли се милостивом Богу,
Да му ув'јек таковијех даде.

И ми данас молимо се жудно
И с твог' гроба подижемо гласе:
"Дај нам, Боже, тако срце будно,
Које само српске мисли красе!"