На весељу (Успомене)
На весељу
| На весељу Писац: Војислав Илић |
(Успомене)
Већ бурни данак тоне, гле,
Што нас је бригом сламô
Све живо ћути, сања све,
Топола трепти само.
И тајна сила, света моћ,
Расипље свете жŷди,
И небом трепти тиха ноћ,
Царица бурних људи.
Весело, друзи! Наша ћуд
Весеље нама гради.
Безбрижни Бахус, жив и луд,
Где грожђе своје сади,
Наравствен нектар, прекор строг,
С досадом нек се баце;
Уклон'те дакле с места тог
И воду и мудраце!
Гле, мајска ружа око нас
Чаробно, слатко мири;
Над њоме тихи, сањив крас
Пролетња нојца шири;
Под њоме славуј, мили друг,
у сутон пева тавни,
И песмом здрави шумни луг
И цветне, благе равни.
и млади пастир слуша клик,
и очи жудно склапа,
И сања ведри драгин лик;
И дух се с песмом стапа,
Па бурно, страсно стари дом
Облази жељом живом,
и самац гором блуди с њом,
Покривен маглом сивом.
Ах, мили друзи! Беше дан,
У ком сам и ја сневô,
Ал' час је куцнô, - мину сан,
И сад сам будан ево!
А славуј пева, кô и тад,
Месецу, ноћи, ружи,
И груди моје мори јад,
И срце моје тужи.
Ал' шта је прошлост? Ко у њој
Пропале иште дражи,
Он мучи само живот свој
И тугу своју снажи.
До врага с њоме! Занос тај
Студеним зраком сјаје
О, Хебо моја, вина дај!
Заборав оно даје.
Кроз овај мили пољски свет
Лахора бледо крило,
Ширећи неми, благи лет,
Лелуја цвеће мило.
Гле, већ је свенô венац мој,
Што кити моје власи,
И тужно сипа мирис свој,
И гордо чело краси.
О, још се сећам на тај дан,
Кад ми је венац дала,
Па први поздрав, први сан,
Минерва моја мала.
И суза мрачи поглед мој,
И душа моја стрепи,
И сав бих живот дао свој
За часак онај лепи!
Колико пута паде ноћ,
Колико дана прође,
И још је силна она моћ,
У снове што ми дође!
Ја дижем златни пехар свој,
Поклоник миле власти,
И све у славу пијем њој,
У славу прве сласти!
Ал' шта сте стали? С вина тог
Врте се до и лузи
На тирс наслоњен дрема бог,
Крај њега моји друзи;
И свуд се шири покој благ,
Дубрава мирно спава;
Не трепти чисто лахор драг,
И нигде жива јава!
Оборен пехар, погажен цвет,
Буктиња већ се гаси,
И тавна поноћ шири лет
И свија густе власи.
О, какав умор! Милу сен
Залуду срце снива,
И заман тражи облик њен
Њу време маглом скрива.
Тако је! Мирно дрема бог,
Просуто лежи вино,
Под гордом круном царства свог
Немирни дан је синô
И све за благи одмор зна
О, мени бруји глава;
Спокојства, мира хоћу ја!...
Мени се јако спава.
јуни, 1883
Извори
уреди- Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 197-200, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|