Na veselju (Uspomene)

Vojislav Ilić

Na veselju

Na veselju Pisac: Vojislav Ilić

(Uspomene)

Već burni danak tone, gle,

Što nas je brigom slamô

Sve živo ćuti, sanja sve,

Topola trepti samo.

I tajna sila, sveta moć,

Rasiplje svete žŷdi,

I nebom trepti tiha noć,

Carica burnih ljudi.

Veselo, druzi! Naša ćud

Veselje nama gradi.

Bezbrižni Bahus, živ i lud,

Gde grožđe svoje sadi,

Naravstven nektar, prekor strog,

S dosadom nek se bace;

Uklon'te dakle s mesta tog

I vodu i mudrace!

Gle, majska ruža oko nas

Čarobno, slatko miri;

Nad njome tihi, sanjiv kras

Proletnja nojca širi;

Pod njome slavuj, mili drug,

u suton peva tavni,

I pesmom zdravi šumni lug

I cvetne, blage ravni.

i mladi pastir sluša klik,

i oči žudno sklapa,

I sanja vedri dragin lik;

I duh se s pesmom stapa,

Pa burno, strasno stari dom

Oblazi željom živom,

i samac gorom bludi s njom,

Pokriven maglom sivom.

Ah, mili druzi! Beše dan,

U kom sam i ja snevô,

Al' čas je kucnô, - minu san,

I sad sam budan evo!

A slavuj peva, kô i tad,

Mesecu, noći, ruži,

I grudi moje mori jad,

I srce moje tuži.

Al' šta je prošlost? Ko u njoj

Propale ište draži,

On muči samo život svoj

I tugu svoju snaži.

Do vraga s njome! Zanos taj

Studenim zrakom sjaje

O, Hebo moja, vina daj!

Zaborav ono daje.

Kroz ovaj mili poljski svet

Lahora bledo krilo,

Šireći nemi, blagi let,

Leluja cveće milo.

Gle, već je svenô venac moj,

Što kiti moje vlasi,

I tužno sipa miris svoj,

I gordo čelo krasi.

O, još se sećam na taj dan,

Kad mi je venac dala,

Pa prvi pozdrav, prvi san,

Minerva moja mala.

I suza mrači pogled moj,

I duša moja strepi,

I sav bih život dao svoj

Za časak onaj lepi!

Koliko puta pade noć,

Koliko dana prođe,

I još je silna ona moć,

U snove što mi dođe!

Ja dižem zlatni pehar svoj,

Poklonik mile vlasti,

I sve u slavu pijem njoj,

U slavu prve slasti!

Al' šta ste stali? S vina tog

Vrte se do i luzi

Na tirs naslonjen drema bog,

Kraj njega moji druzi;

I svud se širi pokoj blag,

Dubrava mirno spava;

Ne trepti čisto lahor drag,

I nigde živa java!

Oboren pehar, pogažen cvet,

Buktinja već se gasi,

I tavna ponoć širi let

I svija guste vlasi.

O, kakav umor! Milu sen

Zaludu srce sniva,

I zaman traži oblik njen

Nju vreme maglom skriva.

Tako je! Mirno drema bog,

Prosuto leži vino,

Pod gordom krunom carstva svog

Nemirni dan je sinô

I sve za blagi odmor zna

O, meni bruji glava;

Spokojstva, mira hoću ja!...

Meni se jako spava.

juni, 1883

Izvori

• Vojislav Ilić: Celokupna dela, Knjiga I, strana 197-200, Izdanje Sveslovenske knjižare, M. J. Stefanovića i Druga, Beograd, 1922.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.