Наш Ромео и Јулија
| Наш Ромео и Јулија Писац: Бранислав Нушић |
Кад се једној романтичној историји, којој је садржина "волело се двоје младих", стави наслов "Ромео и Јулија", то некако и иде. Али кад се у једној нежној љубави Ромео зове Загла а Јулија Баџа, онда то одиста не изгледа нимало поетично. Та два имена, једно крај другога, не би никако била подесна ни као наслов позоришног комада.
Међутим Загла и Баџа, то је одиста један леп љубавни роман из доба наших дедова који су се, као што се види, умели овако исто романтично заљубљивати као и ми данас.
Вредно је да чујете реч-две о тој љубави.
Ђорђе Загла је из Македоније дошао у Србију и одмах у првом устанку нашем ступио у редове бораца. Није прошло много и Загла већ постаје код Вујице Вулићевића први буљубаша а доцније је то био и код војводе Вула Илића Коларца. Загла је био храбар и велики јунак и у ратовима допао рана. Нарочито се одликовао у борби на Суводолу 1809. године, када је упао међу Турке и збунио их турским узвицима (говорио је турски) те их клао и обарао као снопље. И том приликом рањен је тешко у трбух али је и ту рану преболео.
Ето, то је јунак овог љубавног романа, а Баџа је јунакиња.
Баџа је била млада була која је имала старца мужа, а то је био довољан услов за јунакињу једнога малога али пријатнога романа.
Дакле, кад је настало нешто мало привременог мира измеђ Срба и Турака, те Загла могао обесити своју сабљу о зид, а Баџа смела слободније провирити кроз прозорске кавезе, срели су се једном њихови погледи а затим су се, богме, ти погледи и чешће сретали. Из погледа се изродила љубав силна и страсна, онаква каквом су били запојени двоје младих из Вероне.
Они су погледима и осмехом, који је те погледе пратио, изјавили једном другом љубав, али им је ваљало то и казати. А како ће? Састати се нису могли, споразумети још мање. Писати нису знали а поверити се неком трећем нису смели.
И тада Загла падне на мисао на коју можда ниједан љубавник до данас није дошао нити ће доћи. Он своје кученце, које је необично волео, научи да иде у авлију Баџину на тај начин што би кроз капиџик, чим би га видео отворена, бацао кости или месо. Тој дресури поможе са своје стране Баџа на тај начин што би увек помиловала куче и дала му шећера, те се куче тако навикло па јој често одлази.
И сад је лако било приступити споразуму, у толико лакше што је Загла знао говор цвећа који свака Туркиња зна као јеванђеље. Он би узабрао цвет или плод који би казивао његову мисао, везао би у једну крпицу о врат кучету а оно би то однело Баџи, а отуд, у истој крпици, донело опет какав цвет који је њему казивао њен одговор.
Најпре јој је послао струк каранфила, а то по харемском речнику значи: "Знај да си у моме срцу!"
Она њему у тој крпици пошаље струк нане, а он казује: "Давно на тебе мислим."
Он њој затим пошаље стручак босиљка, а босиљак значи: "Ти си моја, ти си само моја!"
А она њему невен, а невен ће рећи: "И ти си мој драги!"
А Заглино кученце, подмићено парчетом шећера, одано носи и преноси овај љубавни разговор из Заглине капије у Баџину башту. И после првих љубавних размена мисли разговор узе и шире размере.
Он једног дана замота у крпче комадић креча, а креч одлучно каже: "Ил' ме љуби, ил' ме се окани!"
А она му на то посла неколико праменова своје косе, што значи: "Узми ме на своје груди и бежимо!"
И тако су дуго текли ти слатки, љубавни разговори преко четвороножнога повереника, док она њему једнога дана не посла зрно пасуља. А зрно пасуљево вели: "Бијгирџе, бујур бизе бу гиџе!" што ће рећи: "Извол'те к мени ноћас!"
Од те ноћи усмено су се споразумевали и једва су се погдекад сетили да Заглином кучету даду комад шећера.
Доцније се Баџа с мужем иселила из Београда а Загла дуго још живео и умро 1847. године.
Ко би рекао да су наши стари били такве лоле?