Naš Romeo i Julija
| Naš Romeo i Julija Pisac: Branislav Nušić |
Kad se jednoj romantičnoj istoriji, kojoj je sadržina "volelo se dvoje mladih", stavi naslov "Romeo i Julija", to nekako i ide. Ali kad se u jednoj nežnoj ljubavi Romeo zove Zagla a Julija Badža, onda to odista ne izgleda nimalo poetično. Ta dva imena, jedno kraj drugoga, ne bi nikako bila podesna ni kao naslov pozorišnog komada.
Međutim Zagla i Badža, to je odista jedan lep ljubavni roman iz doba naših dedova koji su se, kao što se vidi, umeli ovako isto romantično zaljubljivati kao i mi danas.
Vredno je da čujete reč-dve o toj ljubavi.
Đorđe Zagla je iz Makedonije došao u Srbiju i odmah u prvom ustanku našem stupio u redove boraca. Nije prošlo mnogo i Zagla već postaje kod Vujice Vulićevića prvi buljubaša a docnije je to bio i kod vojvode Vula Ilića Kolarca. Zagla je bio hrabar i veliki junak i u ratovima dopao rana. Naročito se odlikovao u borbi na Suvodolu 1809. godine, kada je upao među Turke i zbunio ih turskim uzvicima (govorio je turski) te ih klao i obarao kao snoplje. I tom prilikom ranjen je teško u trbuh ali je i tu ranu preboleo.
Eto, to je junak ovog ljubavnog romana, a Badža je junakinja.
Badža je bila mlada bula koja je imala starca muža, a to je bio dovoljan uslov za junakinju jednoga maloga ali prijatnoga romana.
Dakle, kad je nastalo nešto malo privremenog mira izmeđ Srba i Turaka, te Zagla mogao obesiti svoju sablju o zid, a Badža smela slobodnije proviriti kroz prozorske kaveze, sreli su se jednom njihovi pogledi a zatim su se, bogme, ti pogledi i češće sretali. Iz pogleda se izrodila ljubav silna i strasna, onakva kakvom su bili zapojeni dvoje mladih iz Verone.
Oni su pogledima i osmehom, koji je te poglede pratio, izjavili jednom drugom ljubav, ali im je valjalo to i kazati. A kako će? Sastati se nisu mogli, sporazumeti još manje. Pisati nisu znali a poveriti se nekom trećem nisu smeli.
I tada Zagla padne na misao na koju možda nijedan ljubavnik do danas nije došao niti će doći. On svoje kučence, koje je neobično voleo, nauči da ide u avliju Badžinu na taj način što bi kroz kapidžik, čim bi ga video otvorena, bacao kosti ili meso. Toj dresuri pomože sa svoje strane Badža na taj način što bi uvek pomilovala kuče i dala mu šećera, te se kuče tako naviklo pa joj često odlazi.
I sad je lako bilo pristupiti sporazumu, u toliko lakše što je Zagla znao govor cveća koji svaka Turkinja zna kao jevanđelje. On bi uzabrao cvet ili plod koji bi kazivao njegovu misao, vezao bi u jednu krpicu o vrat kučetu a ono bi to odnelo Badži, a otud, u istoj krpici, donelo opet kakav cvet koji je njemu kazivao njen odgovor.
Najpre joj je poslao struk karanfila, a to po haremskom rečniku znači: "Znaj da si u mome srcu!"
Ona njemu u toj krpici pošalje struk nane, a on kazuje: "Davno na tebe mislim."
On njoj zatim pošalje stručak bosiljka, a bosiljak znači: "Ti si moja, ti si samo moja!"
A ona njemu neven, a neven će reći: "I ti si moj dragi!"
A Zaglino kučence, podmićeno parčetom šećera, odano nosi i prenosi ovaj ljubavni razgovor iz Zagline kapije u Badžinu baštu. I posle prvih ljubavnih razmena misli razgovor uze i šire razmere.
On jednog dana zamota u krpče komadić kreča, a kreč odlučno kaže: "Il' me ljubi, il' me se okani!"
A ona mu na to posla nekoliko pramenova svoje kose, što znači: "Uzmi me na svoje grudi i bežimo!"
I tako su dugo tekli ti slatki, ljubavni razgovori preko četvoronožnoga poverenika, dok ona njemu jednoga dana ne posla zrno pasulja. A zrno pasuljevo veli: "Bijgirdže, bujur bize bu gidže!" što će reći: "Izvol'te k meni noćas!"
Od te noći usmeno su se sporazumevali i jedva su se pogdekad setili da Zaglinom kučetu dadu komad šećera.
Docnije se Badža s mužem iselila iz Beograda a Zagla dugo još živeo i umro 1847. godine.
Ko bi rekao da su naši stari bili takve lole?