Наход (трагедија у пет чинова)/6
VI
НИКИФОР: (Прилази тихо Момиру, којега занео осмех Грозданин, те чежњиво погледа тамо где је она била, и спушта му руку на раме): Да те не будим из сна, млади витеже?
МОМИР (Тргне се и збуни.): Замислио сам се.
НИКИФОР: Још увек премишљаш о ономе варварском обичају?
МОМИР: Одиста! Могу ли сад замолити за објашњење које ми обећа?
НИКИФОР: Дугујем ти га, ал’ имаћемо кад. Не мислим одмах кретати са царскога двора, ма да нисам успео у задаћи коју ми је Господин, мој Император, поверио.
МОМИР: Ја, превасходство, твојој мудрости толико верујем, да и твој неуспех зовем успехом.
НИКИФОР: Можда кад сам тумач мудрости, али као тумачу срца, посао ми не иде од руке.
МОМИР: Срца? Што ће срце у послу државном?
НИКИФОР: Што ће, питамо се сви, па ипак му моћ признајемо колико и разуму. Колике државе за своје границе имају да благодаре срцу, а не мудрости; колики владалац за круну, патријарх за тијару, а философ за венац којим је овенчан. Не лије се увек међу народима крв што мудрост то налаже. Од Тројанске војне до Велизаријевих победа, па и после тога, срце је проливало крв а не мудрост.
МОМИР: Одиста!
НИКИФОР: Јер срце је тврдоглавије од мудрости, њему се не да наметнути разлог. Кад би то могло бити, можда бих ја могао успети у свом изасланству.
МОМИР: Не разумем те, превасходни кирије!
НИКИФОР: Није ме тешко разумети, ако ти је позната сврха мог изасланства. А теби мора бити позната.
МОМИР: Колико и свима осталима. Светли господин Император Кантакузен, који је једном долазио на српски двор, хтео би сад, у својој свемоћи, да обнови те везе. Знам да мој Господар и Госпођа Царица, нису изменили према Императору пријатељство којим су некада изгнаника Кантакузена у Паунима предусрели.
НИКИФОР: Ти знаш само половину.
МОМИР: Ако има што осим тог, значи, не припада ми да знам.
НИКИФОР: Припало би ти, јер би ти дало прилике да Цару учиниш услуге.
МОМИР: Сваку услугу господару мом ја сматрам за најпречу дужност.
НИКИФОР: Двојака би ти дужност била то. Одан своме господару, ти не можеш не осећати у души и благодарност према Византији, која те је васпитала и раскошно те окитила мудрошћу.
МОМИР: Дубоку благодарност!
НИКИФОР (Узима га поверљиво за руку, обзирући се да их ко не слуша.): Друга је половина оног што ти знаш: да мој Господар Император жели да још трајнијим и поузданијим везама утврди пријатељство са српским двором. У господина Императора је син Манојло, деспот Пелопонески, у цара Душана је ћерка Гроздана... (Говорећи последње речи, он их подвлачи и оштро прати израз који ће оне изазвати на лицу Момировом)... За царску ћер би било достојно да седне на подножје древнога византијскога престола, за мог Господина Императора задовољство да у њој види живо јемство пријатељства и савезништва.
МОМИР (Узбуђено.): То први пут чујем!
НИКИФОР: Да ли први пут? А ја сам веровао да си ти боље посвећен у послове царства.
МОМИР: То су послови царске породице, а не државни.
НИКИФОР: Ипак, веле, Господин Цар се за многе послове саветује с тобом.
МОМИР: Не саветује, превасходни кирије, он само мом правном знању верује, те, градећи земљи законе, позива ме гдекад да му тумачим древне византијске законе.
НИКИФОР: Али веле, да ти и на Сабору имаш реч?
МОМИР: Не реч која одлучује, и не у другим приликама осим закона, где ми Господин Цар милостиво дозвољава да, науком наоружан, браним какву истину или обарам заблуду.
НИКИФОР: Па ипак, тај положај ти отвара често царска врата и срце Царево или, можда, Царичино пре? Ни она, веле, не изостаје иза Цара у милости којом те овај двор обасипа?
МОМИР: Ја се том милошћу поносим, стрепећи увек пред помишљу да ли сам је достојан.
НИКИФОР: Ево ти, дакле, прилике да се покажеш достојан.
МОМИР: Радо ћу учинити све што ми не премаша снагу.
НИКИФОР: Ја не тражим много, ја само савет иштем од тебе.
МОМИР: Господин Император твој, шаљући те у тако важном послу, изабрао је међу мудрима најмудријега. Где бих ја могао дати савета Императоровом изасланику?
НИКИФОР: Езопос прича да је једном и комарац опоменуо лава, те је овај избегао смрт. Кад сазнаш све, што ја верујем да би требало да знаш, увидећеш колико ми твој савет може бити од користи. Задаћа моја разбила се о упорно држање мајке Царице. Господин Цар могао би се можда још и придобити разлозима, али Госпођа Царица, која је некад у Паунима на Сабору била онако одлучна за пријатељство са Кантакузеном, сад је противна овој веридби.
МОМИР: Јер мисли, можда, да је за пријатељство и савез довољна часна реч Царева.
НИКИФОР (Значајно): Мајка је увек ближа срцу ћерином, те биће пре да је она тумач срца тог. Да ли у срцу младе Гроздане није неко већ саградио опкопе?
МОМИР (Збуњено): Ја не знам!
НИКИФОР: Ја бих рекао да ту лежи мој неуспех. И рекао бих још: ако је то поданик српскога Цара, то није веран ни одан поданик.
МОМИР (Бунећи се): По чему би му био неверан онај који би му ћер волео?
НИКИФОР: По тсме, младићу, што задовољство срца свога претпоставља државној користи и добру Цара свог. Ја не знам шта ће мој Господар Император рећи, када му саопштим одбијање, и не бих желео да он у томе види увреду која би, можда, завадила два монарха, данас најсилнија, и сручила на српски народ анатему која му виси над главом као Дамоклов мач. Размисли о том, младићу! Твојој мудрости приличи да размислиш о том.
МОМИР (Бунећи се): Али зашто да размишљам ја?
НИКИФОР: Да би у згодној прилици рекао мајци Царици, или можда и самој Гроздани.
МОМИР (Изненађен): Њој?
НИКИФОР: Млада је, а млад си и ти; млади се увек међу собом боље разумеју. Твоја би реч можда учинила више код ње но мајчина. Ја ћу Царево одсуство употребити да још једном прсговорим са Госпођом Царицом; а ти га употреби на размишњање о овом што смо разговарали.
МОМИР (Мало упорно.): Ја Царево одсуство морам употребити да завршим преводе и тумачења. Сабор се за који дан састаје те ми не остаје времена за размишњање.
НИКИФОР: Па ипак, ствар је вредна размишљања. У толико пре, што ја нисам навикнут на неуспех, а Император мој не би га хтео себи допустити. Ја морам проћи путем којим сам пошао; ако на том путу наиђем на камен, ја ћу га здробити; буде ли већи, напрегнућу све снаге да га уклоним.
МОМИР (Замишљено ћути.)
НИКИФОР: Рекох ти све; оставњам те самоћи. Самоћа је мајка размишњања. (Пође и задржи се). Не проговорисмо ни речи о варварском обичају о коме ме запита мало час. Проговорићемо већ; ја мислим имаћемо још прилике да се овако насамо и поверљиво разговоримо. (Повлачи се и пође на десно но у дну се задржи и посматра Момира.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|