Nahod (tragedija u pet činova)/6
VI
NIKIFOR: (Prilazi tiho Momiru, kojega zaneo osmeh Grozdanin, te čežnjivo pogleda tamo gde je ona bila, i spušta mu ruku na rame): Da te ne budim iz sna, mladi viteže?
MOMIR (Trgne se i zbuni.): Zamislio sam se.
NIKIFOR: Još uvek premišljaš o onome varvarskom običaju?
MOMIR: Odista! Mogu li sad zamoliti za objašnjenje koje mi obeća?
NIKIFOR: Dugujem ti ga, al’ imaćemo kad. Ne mislim odmah kretati sa carskoga dvora, ma da nisam uspeo u zadaći koju mi je Gospodin, moj Imperator, poverio.
MOMIR: Ja, prevashodstvo, tvojoj mudrosti toliko verujem, da i tvoj neuspeh zovem uspehom.
NIKIFOR: Možda kad sam tumač mudrosti, ali kao tumaču srca, posao mi ne ide od ruke.
MOMIR: Srca? Što će srce u poslu državnom?
NIKIFOR: Što će, pitamo se svi, pa ipak mu moć priznajemo koliko i razumu. Kolike države za svoje granice imaju da blagodare srcu, a ne mudrosti; koliki vladalac za krunu, patrijarh za tijaru, a filosof za venac kojim je ovenčan. Ne lije se uvek među narodima krv što mudrost to nalaže. Od Trojanske vojne do Velizarijevih pobeda, pa i posle toga, srce je prolivalo krv a ne mudrost.
MOMIR: Odista!
NIKIFOR: Jer srce je tvrdoglavije od mudrosti, njemu se ne da nametnuti razlog. Kad bi to moglo biti, možda bih ja mogao uspeti u svom izaslanstvu.
MOMIR: Ne razumem te, prevashodni kirije!
NIKIFOR: Nije me teško razumeti, ako ti je poznata svrha mog izaslanstva. A tebi mora biti poznata.
MOMIR: Koliko i svima ostalima. Svetli gospodin Imperator Kantakuzen, koji je jednom dolazio na srpski dvor, hteo bi sad, u svojoj svemoći, da obnovi te veze. Znam da moj Gospodar i Gospođa Carica, nisu izmenili prema Imperatoru prijateljstvo kojim su nekada izgnanika Kantakuzena u Paunima predusreli.
NIKIFOR: Ti znaš samo polovinu.
MOMIR: Ako ima što osim tog, znači, ne pripada mi da znam.
NIKIFOR: Pripalo bi ti, jer bi ti dalo prilike da Caru učiniš usluge.
MOMIR: Svaku uslugu gospodaru mom ja smatram za najpreču dužnost.
NIKIFOR: Dvojaka bi ti dužnost bila to. Odan svome gospodaru, ti ne možeš ne osećati u duši i blagodarnost prema Vizantiji, koja te je vaspitala i raskošno te okitila mudrošću.
MOMIR: Duboku blagodarnost!
NIKIFOR (Uzima ga poverljivo za ruku, obzirući se da ih ko ne sluša.): Druga je polovina onog što ti znaš: da moj Gospodar Imperator želi da još trajnijim i pouzdanijim vezama utvrdi prijateljstvo sa srpskim dvorom. U gospodina Imperatora je sin Manojlo, despot Peloponeski, u cara Dušana je ćerka Grozdana... (Govoreći poslednje reči, on ih podvlači i oštro prati izraz koji će one izazvati na licu Momirovom)... Za carsku ćer bi bilo dostojno da sedne na podnožje drevnoga vizantijskoga prestola, za mog Gospodina Imperatora zadovoljstvo da u njoj vidi živo jemstvo prijateljstva i savezništva.
MOMIR (Uzbuđeno.): To prvi put čujem!
NIKIFOR: Da li prvi put? A ja sam verovao da si ti bolje posvećen u poslove carstva.
MOMIR: To su poslovi carske porodice, a ne državni.
NIKIFOR: Ipak, vele, Gospodin Car se za mnoge poslove savetuje s tobom.
MOMIR: Ne savetuje, prevashodni kirije, on samo mom pravnom znanju veruje, te, gradeći zemlji zakone, poziva me gdekad da mu tumačim drevne vizantijske zakone.
NIKIFOR: Ali vele, da ti i na Saboru imaš reč?
MOMIR: Ne reč koja odlučuje, i ne u drugim prilikama osim zakona, gde mi Gospodin Car milostivo dozvoljava da, naukom naoružan, branim kakvu istinu ili obaram zabludu.
NIKIFOR: Pa ipak, taj položaj ti otvara često carska vrata i srce Carevo ili, možda, Caričino pre? Ni ona, vele, ne izostaje iza Cara u milosti kojom te ovaj dvor obasipa?
MOMIR: Ja se tom milošću ponosim, strepeći uvek pred pomišlju da li sam je dostojan.
NIKIFOR: Evo ti, dakle, prilike da se pokažeš dostojan.
MOMIR: Rado ću učiniti sve što mi ne premaša snagu.
NIKIFOR: Ja ne tražim mnogo, ja samo savet ištem od tebe.
MOMIR: Gospodin Imperator tvoj, šaljući te u tako važnom poslu, izabrao je među mudrima najmudrijega. Gde bih ja mogao dati saveta Imperatorovom izaslaniku?
NIKIFOR: Ezopos priča da je jednom i komarac opomenuo lava, te je ovaj izbegao smrt. Kad saznaš sve, što ja verujem da bi trebalo da znaš, uvidećeš koliko mi tvoj savet može biti od koristi. Zadaća moja razbila se o uporno držanje majke Carice. Gospodin Car mogao bi se možda još i pridobiti razlozima, ali Gospođa Carica, koja je nekad u Paunima na Saboru bila onako odlučna za prijateljstvo sa Kantakuzenom, sad je protivna ovoj veridbi.
MOMIR: Jer misli, možda, da je za prijateljstvo i savez dovoljna časna reč Careva.
NIKIFOR (Značajno): Majka je uvek bliža srcu ćerinom, te biće pre da je ona tumač srca tog. Da li u srcu mlade Grozdane nije neko već sagradio opkope?
MOMIR (Zbunjeno): Ja ne znam!
NIKIFOR: Ja bih rekao da tu leži moj neuspeh. I rekao bih još: ako je to podanik srpskoga Cara, to nije veran ni odan podanik.
MOMIR (Buneći se): Po čemu bi mu bio neveran onaj koji bi mu ćer voleo?
NIKIFOR: Po tsme, mladiću, što zadovoljstvo srca svoga pretpostavlja državnoj koristi i dobru Cara svog. Ja ne znam šta će moj Gospodar Imperator reći, kada mu saopštim odbijanje, i ne bih želeo da on u tome vidi uvredu koja bi, možda, zavadila dva monarha, danas najsilnija, i sručila na srpski narod anatemu koja mu visi nad glavom kao Damoklov mač. Razmisli o tom, mladiću! Tvojoj mudrosti priliči da razmisliš o tom.
MOMIR (Buneći se): Ali zašto da razmišljam ja?
NIKIFOR: Da bi u zgodnoj prilici rekao majci Carici, ili možda i samoj Grozdani.
MOMIR (Iznenađen): Njoj?
NIKIFOR: Mlada je, a mlad si i ti; mladi se uvek među sobom bolje razumeju. Tvoja bi reč možda učinila više kod nje no majčina. Ja ću Carevo odsustvo upotrebiti da još jednom prsgovorim sa Gospođom Caricom; a ti ga upotrebi na razmišnjanje o ovom što smo razgovarali.
MOMIR (Malo uporno.): Ja Carevo odsustvo moram upotrebiti da završim prevode i tumačenja. Sabor se za koji dan sastaje te mi ne ostaje vremena za razmišnjanje.
NIKIFOR: Pa ipak, stvar je vredna razmišljanja. U toliko pre, što ja nisam naviknut na neuspeh, a Imperator moj ne bi ga hteo sebi dopustiti. Ja moram proći putem kojim sam pošao; ako na tom putu naiđem na kamen, ja ću ga zdrobiti; bude li veći, napregnuću sve snage da ga uklonim.
MOMIR (Zamišljeno ćuti.)
NIKIFOR: Rekoh ti sve; ostavnjam te samoći. Samoća je majka razmišnjanja. (Pođe i zadrži se). Ne progovorismo ni reči o varvarskom običaju o kome me zapita malo čas. Progovorićemo već; ja mislim imaćemo još prilike da se ovako nasamo i poverljivo razgovorimo. (Povlači se i pođe na desno no u dnu se zadrži i posmatra Momira.)
|