Наход Симеон/28
3.
ЦАРИЦА утрчи, за њом ОМАР и робиње.
ЦАРИЦА: Шта видим? Наново борба! Станите, несрећни, куд сте забасали?
СИНАН: Ти си ми суд изрекла, мени живот не треба. (Опет замахне).
ЦАРИЦА (стави се између њих): О, мене убите! Ја сам узрок свему овом. Поштедите своју младост. Симеоне! Синане! Шта чините од себе? Повратите се! Удрите мене! Ја сам томе крива. Синане, ти ћутиш? О, удри у прси моје. Тим ћеш мени, себи и свима по вољи учинити. Још стојиш? Још оклеваш? То није велики посао. Забоди само у срце. Мало ћу се промучити, па ће проћи! Још нећеш? О, удри, ево овако! (Узме му мач).
СИНАН (ухвати је за руку): О, стани, немилостива! Шта си наумила?
ЦАРИЦА: Ви се двојица неправедно кољете. Није ли боље два млада пупољка поштедети, и једну прецветану ружу очупати, него све три наједанпут погазити? Шта стојите? Ви мене љубите, један и други љубите. Ком се знам приволети? Завист добро гања, она ће га упропастити, та пре, та после, упропастити.
СИНАН (баци мач): О, Боже, то је анђео! Ах, како ћу је упустити? Како ли је усрећити, да сам несрећан не будем!
ОМАР: Чујте, децо, реч једнога старца, који је оседио света књигу превртајући. Овде се круне тиче, и сваки мора достојан ње да буде, који ју је рад на глави имати. Каква би жалост Синанова била, кад би му страни овај младић круну без никаквог узрока преотео; и каква би несрећа за Симеона била, кад би своје благо, своју царицу, која га љуби, неправедно изгубио? Они су једнаки, и само један случај може кога од њих двојице срећним учинити, а то ће бити јунаштво. Царице, од тебе њихова судбина зависи. Мети их на пробу, и који вештији у свему буде, онај нек се твој срећан љубовник назове.
ЦАРИЦА: Ах, Омаре, шта ти изусти?
СИМЕОН: Ако Синан на то пристане, и обећава потом своју завист угушити, ја сам с тим задовољан.
СИНАН: И ја сам, светла царице. Измисли шта хоћеш, прокушај нашу вештину, и, ако првенство изгубим, заклињем ти се, да никад нећу на љубов помислити.
ЦАРИЦА. О, Боже, шта могу учинити? Како знам ја слаба жена два бодра младића искушавати?
ОМАР: Дакле, допусти мени, да ја место тебе пробу измислим.
ЦАРИЦА: Ја ти допуштам, ако они дозволе.
СИНАН: Ја на то пристајем.
СИМЕОН: И ја. Ради шта хоћеш.
ОМАР: Дакле ево, што сам измислио. Неће ту толико ни вештина помоћи, колико срећа, која и ваља да у овом случају суди. Нек се јабука на белегу од тридесет коракљаји метне, на среди прстен, и ко кроз прстен јабуку згоди, онога је победа.
ЦАРИЦА (ужасне се): О, Омаре, какво је твоје искушење!
СИНАН: Право је. Ја на ово пристајем. Ево прстен. Ко погоди, његова је победа. ЦАРИЦА: Ах, у какве ме свезе судбина стеже. Зар и оно парче среће, што ми се као сенка указује, да не уживам без стра и ужаса? Синане, Синане, шта чиниш од мене? Хоћеш сасвим да ме убијеш? Могу ли те љубити, баш ако и одржиш победу?! О, ти ћеш ми други Ас-Биух бити, ти ћеш ми и ово мало крви, што мислим да имам, посисати и просути!
СИНАН: Боже, какве речи чујем! Ах, како те се могу одрећи? Ништа нема на свету, што не бих учинио: у ватру, у воду радо ћу тебе ради скочити! Само се твога лица отргнути не могу.
ОМАР: Не, децо. Нек остане, као што сам ја рекао.
СИМЕОН: И ја тако велим.
ОМАР (однесе јабуку на белегу и прстен на своје место, па се опет врати): Но, децо, сад згађајте у име Божје!
ЦАРИЦА: Удри, Синане, и у моје срце нншани. Јабука је та моје срце. Оно ће крваве потоке проливати, ако јабуку згодиш.
СИНАН (узме стрелу, постоји неколико с њом у внутреном борењу; потом почне час у јабуку, час на другу страну нишанити. Најпосле пусти је у ветар, и лук од себе баци): Ко ће у светињу згађати, коју јабука представља? Несрсћни Синане, тебе је небо проклело!
ОМАР: Ниси погодио, Синане. Сад ти удри, Симеоне. И ако промашиш и ти, даћу вам што друго.
СИМЕОН: О љубови, слатка љубови, ти ми помози! (Узме стрелу и пусти је из лука).
СВИ: Погоди, погоди! Симеонова победа!
СИНАН: Нек погоди, мене је небо скрушило.
СИМЕОН: Синан-пашо, опклада је свршена. Ти губиш право.
СИНАН: О, остави ме, остави ме! Ја сам несрећан. Иди, ти си шчастљив.
ОМАР: Синане синко, небо је Симеона изабрало за царичиног супруга. Закуни ми се, тако ти Створитеља, да нећеш њеном благополучију јаму копати.
СИНАН: О, пусти ме, старино, да к себи дођем. Ватрено ти се заклињем да нећу помислити, чим би Симеону нахудити могао. Само ме сада пусти.
ОМАР: Дакле приступите, ви срећни. Ја вас именом Божјим благосиљам. (Узме царичину руку и склопи је с Находовом). Приступите к жертвенику, где ћете верност заверити. (Поведе их тихим ходом).
ДЕВОЈКЕ (певајући за њима отиду).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|