Nahod Simeon/28
3.
CARICA utrči, za njom OMAR i robinje.
CARICA: Šta vidim? Nanovo borba! Stanite, nesrećni, kud ste zabasali?
SINAN: Ti si mi sud izrekla, meni život ne treba. (Opet zamahne).
CARICA (stavi se između njih): O, mene ubite! Ja sam uzrok svemu ovom. Poštedite svoju mladost. Simeone! Sinane! Šta činite od sebe? Povratite se! Udrite mene! Ja sam tome kriva. Sinane, ti ćutiš? O, udri u prsi moje. Tim ćeš meni, sebi i svima po volji učiniti. Još stojiš? Još oklevaš? To nije veliki posao. Zabodi samo u srce. Malo ću se promučiti, pa će proći! Još nećeš? O, udri, evo ovako! (Uzme mu mač).
SINAN (uhvati je za ruku): O, stani, nemilostiva! Šta si naumila?
CARICA: Vi se dvojica nepravedno koljete. Nije li bolje dva mlada pupoljka poštedeti, i jednu precvetanu ružu očupati, nego sve tri najedanput pogaziti? Šta stojite? Vi mene ljubite, jedan i drugi ljubite. Kom se znam privoleti? Zavist dobro ganja, ona će ga upropastiti, ta pre, ta posle, upropastiti.
SINAN (baci mač): O, Bože, to je anđeo! Ah, kako ću je upustiti? Kako li je usrećiti, da sam nesrećan ne budem!
OMAR: Čujte, deco, reč jednoga starca, koji je osedio sveta knjigu prevrtajući. Ovde se krune tiče, i svaki mora dostojan nje da bude, koji ju je rad na glavi imati. Kakva bi žalost Sinanova bila, kad bi mu strani ovaj mladić krunu bez nikakvog uzroka preoteo; i kakva bi nesreća za Simeona bila, kad bi svoje blago, svoju caricu, koja ga ljubi, nepravedno izgubio? Oni su jednaki, i samo jedan slučaj može koga od njih dvojice srećnim učiniti, a to će biti junaštvo. Carice, od tebe njihova sudbina zavisi. Meti ih na probu, i koji veštiji u svemu bude, onaj nek se tvoj srećan ljubovnik nazove.
CARICA: Ah, Omare, šta ti izusti?
SIMEON: Ako Sinan na to pristane, i obećava potom svoju zavist ugušiti, ja sam s tim zadovoljan.
SINAN: I ja sam, svetla carice. Izmisli šta hoćeš, prokušaj našu veštinu, i, ako prvenstvo izgubim, zaklinjem ti se, da nikad neću na ljubov pomisliti.
CARICA. O, Bože, šta mogu učiniti? Kako znam ja slaba žena dva bodra mladića iskušavati?
OMAR: Dakle, dopusti meni, da ja mesto tebe probu izmislim.
CARICA: Ja ti dopuštam, ako oni dozvole.
SINAN: Ja na to pristajem.
SIMEON: I ja. Radi šta hoćeš.
OMAR: Dakle evo, što sam izmislio. Neće tu toliko ni veština pomoći, koliko sreća, koja i valja da u ovom slučaju sudi. Nek se jabuka na belegu od trideset korakljaji metne, na sredi prsten, i ko kroz prsten jabuku zgodi, onoga je pobeda.
CARICA (užasne se): O, Omare, kakvo je tvoje iskušenje!
SINAN: Pravo je. Ja na ovo pristajem. Evo prsten. Ko pogodi, njegova je pobeda. CARICA: Ah, u kakve me sveze sudbina steže. Zar i ono parče sreće, što mi se kao senka ukazuje, da ne uživam bez stra i užasa? Sinane, Sinane, šta činiš od mene? Hoćeš sasvim da me ubiješ? Mogu li te ljubiti, baš ako i održiš pobedu?! O, ti ćeš mi drugi As-Biuh biti, ti ćeš mi i ovo malo krvi, što mislim da imam, posisati i prosuti!
SINAN: Bože, kakve reči čujem! Ah, kako te se mogu odreći? Ništa nema na svetu, što ne bih učinio: u vatru, u vodu rado ću tebe radi skočiti! Samo se tvoga lica otrgnuti ne mogu.
OMAR: Ne, deco. Nek ostane, kao što sam ja rekao.
SIMEON: I ja tako velim.
OMAR (odnese jabuku na belegu i prsten na svoje mesto, pa se opet vrati): No, deco, sad zgađajte u ime Božje!
CARICA: Udri, Sinane, i u moje srce nnšani. Jabuka je ta moje srce. Ono će krvave potoke prolivati, ako jabuku zgodiš.
SINAN (uzme strelu, postoji nekoliko s njom u vnutrenom borenju; potom počne čas u jabuku, čas na drugu stranu nišaniti. Najposle pusti je u vetar, i luk od sebe baci): Ko će u svetinju zgađati, koju jabuka predstavlja? Nesrsćni Sinane, tebe je nebo proklelo!
OMAR: Nisi pogodio, Sinane. Sad ti udri, Simeone. I ako promašiš i ti, daću vam što drugo.
SIMEON: O ljubovi, slatka ljubovi, ti mi pomozi! (Uzme strelu i pusti je iz luka).
SVI: Pogodi, pogodi! Simeonova pobeda!
SINAN: Nek pogodi, mene je nebo skrušilo.
SIMEON: Sinan-pašo, opklada je svršena. Ti gubiš pravo.
SINAN: O, ostavi me, ostavi me! Ja sam nesrećan. Idi, ti si ščastljiv.
OMAR: Sinane sinko, nebo je Simeona izabralo za caričinog supruga. Zakuni mi se, tako ti Stvoritelja, da nećeš njenom blagopolučiju jamu kopati.
SINAN: O, pusti me, starino, da k sebi dođem. Vatreno ti se zaklinjem da neću pomisliti, čim bi Simeonu nahuditi mogao. Samo me sada pusti.
OMAR: Dakle pristupite, vi srećni. Ja vas imenom Božjim blagosiljam. (Uzme caričinu ruku i sklopi je s Nahodovom). Pristupite k žertveniku, gde ćete vernost zaveriti. (Povede ih tihim hodom).
DEVOJKE (pevajući za njima otidu).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|