Народни посланик/Чин трећи
(Позорница на средини подељена. Лева (од гледалаца) половина је Ивковићева соба, а десна Јевремова, део собе у којој је прошлог чина играно. На обема собама прозори на задњим зидовима. Врата која воде из једне собе у другу широм су отворена и више су напред)
I
ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ
ЈЕВРЕМ (у својој соби, држећи у руци један згужван број новина, говори претећи Ивковићу): То није израз народне свести, то није допис, то није политика, то је клевета!
ИВКОВИЋ (у својој соби, држећи једну згужвану црвену плакату): Ако хоћеш да знаш шта је клевета, а ти тури руке у своје џепове, тамо ћеш наћи ове плакате.
ЈЕВРЕМ: А овај телеграм у новинама?
ИВКОВИЋ: То је сушта истина. У телеграму стоји да си ти, газда-Јевреме, говорио противу владе и ништа више.
ЈЕВРЕМ: Говорио противу владе? Па дабоме да сам говорио противу владе кад си ми ти подметнуо твој говор!
ИВКОВИЋ: Не кажеш ми хвала што нисам у телеграму јавио да си ми украо говор.
ЈЕВРЕМ: Ту реч да тргнеш, јеси чуо! Не крадем ја, ја сам карактерна индивидуа.
ИВКОВИЋ: Па јес', мој говор је сам улетео у твој џеп!
ЈЕВРЕМ: Зет си ми, могу да се послужим твојим говором, ако те је жао, могу и ја теби написати један па да ти вратим зајам.
ИВКОВИЋ: Хвала! Пиши ти са твојим људима пашквиле.
ЈЕВРЕМ: Другом то да кажеш, јеси чуо...
ИВКОВИЋ: Ја теби кажем, а ти реци оном коме треба!
ЈЕВРЕМ: Није те ни срамота: за један говор потего кроз новине да се жали!
ИВКОВИЋ: Нисам се жалио, ја сам само изнео да си и ти прешао у опозицију.
ЈЕВРЕМ: У опозицију? С тобом ваљда?
ИВКОВИЋ: Није са мном, него против владе.
ЈЕВРЕМ: Против владе? Ја против владе? Зар тe није срамота у очи да ме погледаш?
ИВКОВИЋ: Није ме срамота, јер сам казао истину.
ЈЕВРЕМ: То што си пљунуо, одмах да полижеш! Телеграфски да полижеш. Ја ћу да платим депешу, иначе...
ИВКОВИЋ: Шта иначе?
ЈЕВРЕМ: ... Иначе ћу ја телеграфисати у Београд да ти лажеш...
ИВКОВИЋ: Ја ћу онда штампати твој говор.
ЈЕВРЕМ: Ама откуд мој, кад је то твој говор?
ИВКОВИЋ: Ти си га говорио...
ЈЕВРЕМ: Хоћеш ли да пошљеш депешу пли нећеш?
ИВКОВИЋ: Нећу!
ЈЕВРЕМ: Е, онда... да знаш... нема ништа више... Јест... нема ништа више... (не сме да каже)
ИВКОВИЋ: Шта нема?
ЈЕВРЕМ: Па то! Не можемо више заједно под истим кровом и отказујем ти квартир. Ето ти! Са душманином својим не могу под једним кровом!
ИВКОВИЋ: Лепо, примам к знању!
ЈЕВРЕМ: И да знаш и то: ниси ми више кирајџија ни код моје ћерке и... одатле да се иселиш.
ИВКОВИЋ: Одатле да се иселим?
ЈЕВРЕМ: Одатле!.. Ниси ми више зет, па ето ти... И да се иселиш.
ИВКОВИЋ: Чуо сам!
ЈЕВРЕМ: Још данас!
ИВКОВИЋ: Из срца твоје кћери могу још данас, а из квартира кроз петнаест дана.
ЈЕВРЕМ: Ја енергично кажем: још данас!
ИВКОВИЋ: Данас је избор!
ЈЕВРЕМ: Ако је твој избор, и мој је!
ИВКОВИЋ: Теби је лако, газда-Јевреме, ти се можеш и иселити, пошто нећеш бити изабран.
ЈЕВРЕМ: А ти ћеш бити изабран?
ИВКОВИЋ: Ја се надам!
ЈЕВРЕМ: Сигуран посланик! Пише депеше против свога таста. (баци му згужване новине кроз врата) На ово па да се закитиш!
ИВКОВИЋ (баци му згужване црвене плакате): А ево теби! Читај ово па се поноси!
ЈЕВРЕМ: И да ми више не излазиш на очи, него да се селиш! То ти је моја последња реч. Ето ти! (гурне врата, закључа их, стрпа кључ у џеп и шета узбуђено и љутито)
ИВКОВИЋ (седа за сто и пише).
II
СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
СПИРИНИЦА (улазе у Јевремову половину собе): Добар дан, зете! А ми баш пошли на гласање, па велимо да свратимо.
СПИРА: Ама, нисмо пошли ми на гласање, него пошао ја...
СПИРИНИЦА: Ено га опет! Е, овај ће ме човек и у гроб отерати, а неће ми дати бар једну реч да проговорим за живота. Па не кажем ја...
СПИРА: Ама, како не кажеш, кад си казала?
СПИРИНИЦА: Нисам казала, но велим само: ми пошли...
СПИРА: Е, па то, то си казала.
СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, да кажем; не запушавај ми живој уста!
ЈЕВРЕМ: О, господе боже, докле ћете вас двоје? Па зар ти још ниси гласао?
СПИРА: Нисам! Реко', имам времена!
ЈЕВРЕМ: Па да видиш и нема. Сад ће још мало па да затворе капије.
СПИРА: Сад ћу ја. Само да се поздравим са Павком. (жени) Кажем ја теби да пожуримо. (полази у Павкину собу)
СПИРИНИЦА (оде за њим): Ти мени казао? А од јутрос ти говорим...
СПИРА: Казао сам ти 'ајде брже, а ти?
СПИРИНИЦА: Ето, сад ће да испадне да сам ја крива... (они ове последње реченице говоре за кулисама)
III
СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ
СРЕТА (улази у Јевремову половину собе): Сто четрдесет и два!
ЈЕВРЕМ: Па платио сам малопре сто двадесет.
СРЕТА: Каквих сто двадесет?
ЈЕВРЕМ: Па рачун, што су пили гласачи.
СРЕТА: Ама, не говорим ти ја то, него сто четрдесет и два гласа имаш досад.
ЈЕВРЕМ: А, је л' има толико? А биће још. Је л'?
СРЕТА: Море, била би цела варош, само да не беше оне бруке.
ЈЕВРЕМ: Које бруке?
СРЕТА: Па онај твој говор депутацији. Они сад силно агитују с тим. Шта ти би, побогу брате, да онако поставиш ствар на своје место.
ЈЕВРЕМ: Шта ми би?... Казао сам ти... то није мој говор, то је његов.
ЈЕДАН ГРАЂАНИН (улази код Ивковића и даје му једну цедуљу).
ИВКОВИЋ (разматра цедуљицу, објашњава се нешто са тим грађанином, узима затим шешир и заједно одлазе).
СРЕТА: Па откуд код тебе?
ЈЕВРЕМ: Па тако, измешало се. Знаш како је у фамилији, све се измеша.
СРЕТА: Оно јесте, газда-Јевреме, после свадбе и може да се измеша, али не иде то да се измеша још пре свадбе. Па онда, измешало, измешало. Добро, нека је и тако, али кад виде да је говор противу владе, што се не устави, него запе па до краја?
ЈЕВРЕМ: Како да ти кажем... знаш, некако му лако иде кад грдиш владу. Дође ти онако као од срца. Зато ваљда и говоре увек лепо они који грде владу. А дедер ти, синко, брани владу, па да видиш како је то тешко да се лепо и говори. А ово, знаш, ја почео, па подуфати ме нешто и као отвори му се срце... Па тако... а још грађани почеше да вичу: тако је! Па ме то још више одвуче.
СРЕТА: Од јутрос се на све стране лепе ове плакате колико да замажемо мало ствар. Ево читај. (чита му сам) "Неваљалство опозиционе штампе превршило меру. Подла је измишљотина да је наш кандидат газда Јеврем Прокић говорио противу владе. Он стоји и сад чврсто и непоколебљиво уз владу, а уз њега цео народ. Данашњи избор ће показати да клевете не помажу тамо где је народна власт будна."
ЈЕВРЕМ: Е, то си му лепо саставио.
СРЕТА: А ово? (вади другу хартију)
ЈЕВРЕМ: Шта је то?
СРЕТА: Видиш ли потпис? "Мирабо". Знаш ли ко је Мирабо? То сам ја, а ово је телеграм који сам написао за београдске листове да те и тамо оперем од бруке. На, пошљи ово на телеграф. (даје му) Морам, брате, морам да поставим сваку ствар на своје место, а ти, убудуће, пази се: чим ти на језик наиђе реч "влада", а ти одмах језик за зубе!
IV
МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
МЛАДЕН (дојури усплахирен и раздера се) Газда!
ЈЕВРЕМ (тргну се, испусти телеграм, те дрекне и сам): Шта је, брате?
МЛАДЕН: Јурио сам као да ме пандури вијају.
V
ПАВКА, СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
ПАВКА (за њом Спира и Спириница): Шта је забога?
СПИРА И СПИРИНИЦА: Шта је?
ЈЕВРЕМ: Та говори шта је, узбуни целу кућу (дигне испуштени телеграм)
МЛАДЕН: Пред општином пуно света, па се гурају, свађају, вичу...
ЈЕВРЕМ: Шта вичу?
МЛАДЕН: Тако, вичу!
ЈЕВРЕМ: Ама шта вичу, побогу брате, шта вичу?
МЛАДЕН: Свашта. Једни вичу: доле! Други: горе! Једни: уа! Други: живео!
СРЕТА: Одох ја да видим шта је то.
ЈЕВРЕМ: 'Ајде, бога ти!
СРЕТА (одлази).
VI
ПРЕЂАШЊИ, БЕЗ СРЕТЕ
ЈЕВРЕМ (Младену): А вичу и "живео", је ли? (Павки) Чујеш ли, Павка, то је народно одушевљење! Јеси ли чула кој' пут шта је то народно одушевљење?
ПАВКА: Нисам!
ЈЕВРЕМ: Е, ето, то је народно одушевљење кад гомила виче, а не зна зашто виче.
МЛАДЕН (наставља): Вичу људи, вичу деца виче народ, вичу пандури, сви вичу. У кафанама, на сокаку, по дућанима, свуд се искупио свет, пуно народа, па неки вичу а понеки и шапћу у гомилицама.
ЈЕВРЕМ: Они што шапћу, то је опозиција?
СПИРИНИЦА: Ти ћеш ваљда за онога гласати? (показује на Ивковићеву собу)
СПИРА: Ти немој да се мешаш у политику!
СПИРИНИЦА: Ето ти сад, опет, откуд је то политика?
СПИРА: Него шта је?
СПИРИНИЦА: Ово су избори!
МЛАДЕН (наставља): Пред кафаном код "Уједињења" свира музика, точи се пиво, пије се...
ЈЕВРЕМ: Јесу ли то наши што пију?
МЛАДЕН:Наши.
ЈЕВРЕМ (више себи): Опет рачун!
МЛАДЕН: ... А у земљу пред кафаном, побијен велики барјак, па чим прође крај кафане који од њихових а они му подвикују: уа! И бацају се за њим мезетом, краставцима, јајима...
ЈЕВРЕМ (више себи): А кафеџија све то бележи!
МЛАДЕН (наставља): А њини узели другу музику па иду кроз варош и пред Јелисијевим дућаном упалили буре катрана, па се искупио свет и деца те прескачу ватру. У Тенкиној кафани потукли се и разбили једном главу, али тај није ни наш ни њихов, није чак ни овдашњи. Аксентију Матићу полупали прозоре. Перу Зарића ухапсио господин Секулић што је псовао власт, Јашу Андрића истукли, не зна се ко. Перу Мрвића јахали у горњој махали. Кажу, ниједне године није било тако лепо као ове.
ЈЕВРЕМ: Боже мој, што ти је то кад се народ разбуди!
ПАВКА (крсти се): Права чуда, бога ми! Бог нек нам је на помоћи!
СПИРА: Нису то чуда, Павка, него то ти је народни обичај.
СПИРИНИЦА: Та какав обичај, то је одушевљење!
СПИРА: Немој да се мешаш кад ја говорим.
СПИРИНИЦА: Ама, човече божји, ваљда и ја имам права да пишем, не могу тек целог века ћутати.
СПИРА: Знам, ал' кад зинеш, а ти не знаш да се зауставиш.
ЈЕВРЕМ: Доста, чекајте! Имамо ми, брате, и друга посла, а не вас да слушамо! (Младену) На сад, да носиш ову депешу на телеграф!
МЛАДЕН: Е, па не могу сад то.
ЈЕВРЕМ: Како не можеш?
МЛАДЕН: Треба да гласам.
ЈЕВРЕМ: Па јеси л' од јутрос гласао?
МЛАДЕН: Јес', ал' од јутрос сам гласао за госпођицу, а сад за тебе, газда.
ЈЕВРЕМ (згранут): Какву госпођицу, марво једна?
МЛАДЕН (показује на Ивковићева врата): Па за онога...
ЈЕВРЕМ (хоће да га шчепа за гушу): За кога, бре?
МЛАДЕН (престрављен): Па... за зета!
ЈЕВРЕМ: За зета? А како си, бре, смео за њега да гласаш?
МЛАДЕН: Па... молила ме госпођица...
СПИРИНИЦА: Ију!
СПИРА: Ти да ћутиш!
СПИРИНИЦА: Па казала сам само: ију!
СПИРА: Немој ни "ију" да кажеш!
СПИРИНИЦА: Па не могу зачепи та уста!
ПАВКА: Ето, ето, Јевреме, шта си направио!
ЈЕВРЕМ (Младену): Ама, зар ти мој хлеб једеш, а за другога да гласаш? Је ли, бре?
МЛАДЕН: Молим те, газда, да ми опростиш ако сам нешто погрешио. Мени је господин Секулић казао да пре подне дођем и да гласам на моје име, а после подне, онако предвече, кад буде највећа навала, да дођем и да гласам као Јова Стојић, рабаџија, пошто је он отишао са еспапом у Београд, па да му не пропадне глас. Па пошто сам имао два гласа, госпођица ме окупила па каже: један дај за оца, а један за зета...
ЈЕВРЕМ: Ама ког зета, чијег зета? Није он ничији зет, море!
МЛАДЕН: Па ако може да се избрише!
ЈЕВРЕМ: Шта да се избрише?
МЛАДЕН: Па тај глас, што сам од јутрос гласао.
ЈЕВРЕМ: Можеш твој нос да избришеш! 'Ајде до ђавола! Иди па гласај да бар тај други глас не пропадне!
МЛАДЕН (одлазећи): Неће да пропадне, куд би пропао! (оде)
VII
ПРЕЂАШЊИ, БЕЗ МЛАДЕНА
ЈЕВРЕМ (Павки): Јеси ли чула сад твојим рођеним ушима?
ПАВКА: Чула!
СПИРИНИЦА: Ију, рођена ћерка па да гласа противу оца. То да сам прочитала у новинама, па не бих веровала!
СПИРА: Ето, такве сте ви женске, увек волите за другога да гласате.
ЈЕВРЕМ: Зато сам ја, видиш, и раскинуо.
СПИРИНИЦА: Шта си раскинуо?
СПИРА: Ама, не прекидај човека!
СПИРИНИЦА: Та пусти ме да га питам.
СПИРА: Ево Павке ту, па нека га она пита!
ПАВКА: Шта си раскинуо, Јевреме?
ЈЕВРЕМ: И квартир и прошевину!
ПАВКА: Како раскинуо?
ЈЕВРЕМ: Тако. Казао сам му отворено: ти немаш више никаквих веза с мојим квартиром, и отказујем ти од данас па за петнаест дана моју ћерку.
ПАВКА: Како за петнаест дана?
ЈЕВРЕМ: Квартир, а ћерку одмах!
ПАВКА: Побогу, човече!
ЈЕВРЕМ: Нека сад иде па нека гласа за њега.
ПАВКА: Јеси ли добро размислио, Јевреме? Дућан нам пропаде, прошевину растури... ЈЕВРЕМ: А посланички мандат добих!
ПАВКА: А дете?
ЈЕВРЕМ: Које дете? Је л' оно што подговара гласаче?
ПАВКА: Плакаће, груваће се, чупаће косе...
ЈЕВРЕМ: Кажи јој: повешћемо је у Београд и овај... шта знаш... ћерка народног посланика... поднесем интерпелацију... министар се уплаши...
СПИРИНИЦА: И почне да се увија око тебе.
СПИРА: Ама, не прекидај човека!
СПИРИНИЦА: Остави ме да кажем, забога!
СПИРА: Не мораш ти да кажеш, нека каже Јеврем!
ЈЕВРЕМ: Па то сам хтео да кажем. Као народни посланик имам право да добијем неку концесију, рецимо: да сечем шуму или да градим нови железнички крак, или тако нешто... А ја нећу, рецимо, концесију, а хоћу зета. Ето ти!
СПИРИНИЦА: И онда, дабоме, влада ти нађе зета.
СПИРА: Ама, не нађе влада! Где је влада још тражила зетове народним посланицима?
СПИРИНИЦА: Па не нађе, него онако... проводаџира.
ПАВКА: Па велиш, тако да јој кажем?
ЈЕВРЕМ: Тако, дабоме! (узима шешир и хоће да изиђе)
ПАВКА: А куда ћеш сад?
ЈЕВРЕМ: Видиш да нема ко да ми однесе ову депешу, морам сам. А и да прођем мало, да чујем и да видим шта је напољу.
VIII
ИВКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ИВКОВИЋ (враћа се у своју собу, седа и наставља писање).
ПАВКА (вади из џепа кључ од дућана): А зар не би могао уз пут, да обиђеш мало дућан?
ЈЕВРЕМ: Таман! Избори, а ја да обилазим дућан!
ПАВКА: Знаш да ме је срамота од света што је затворен дућан.
ЈЕВРЕМ: Па нека је затворен, светац је!
ПАВКА: Какав светац?
ЈЕВРЕМ: Па избори. Зар то није светац?
ПАВКА: Није!
ЈЕВРЕМ: Гле! Зар вама Параскева светац, па мени избори да не буду? Зар Параскева што једанпут у години пада па ви не радите, а ово мандат који траје четири године? (оде)
IX
ПРЕЂАШЊИ, БЕЗ ЈЕВРЕМА
ПАВКА: Не знам како ћу Даници на очи, и како ћу јој казати да јој је отац растурио прошевину?
СПИРИНИЦА: Па велим, Павка, ако ниси почем противна, ја да јој кажем?
СПИРА: Ето, опет ти! Ама што мораш свуд да се трпаш?
СПИРИНИЦА: Ама немој да си такав, човече божји! Сестра сам јој, па ко ће јој помоћи ако ја нећу?
ПАВКА: Па јест', то ће најбоље бити. Реци јој ти, ја боме не смем. Иди, ено је она у својој соби, а ја одох у кујну. (одлази)
Х
СПИРА И СПИРИНИЦА
СПИРА: И сад да ми је да знам како ћеш да јој кажеш?
СПИРИНИЦА: Па ваљда толико умем.
СПИРА: Не умеш, ти ћеш да збркаш, морам и ја поћи с тобом да ти помогнем.
СПИРИНИЦА: Таман, ако ти пођеш, онда јој нећемо ништа казати.
СПИРА: Молим те, жено, ваљда толико умем...
СПИРИНИЦА: Пусти ти само мене, а ти ћути, јер ти кад почнеш... (залазе иза кулисе препирући се)
XI
ЈОВИЦА, ИВКОВИЋ
ЈОВИЦА (улази код Ивковића): Добро вече!
ИВКОВИЋ: Добро вече, газда-Јовице!
ЈОВИЦА: Не знам како си ти чуо, али мени Сима порезник вели да смо их премашили са двадесет гласова.
ИВКОВИЋ: Шта је то двадесет гласова, то се часом може да измени! Па где су ти твоји људи, газда-Јовице? Ти рече, кад си давао изјаву, да стотину вучеш за собом?
ЈОВИЦА: Знаш како је, господине Ивковићу, не можеш данас ни рођеном брату веровати. Обећа па врдне. Кад си с њим у четири ока, он оволика уста на власт, а када се са властима погледа очи у очи, он не уме да зине.
ИВКОВИЋ: Ама, све ја то знам, али сам рачунао много више на тебе. Тебе је, је ли, инат одвео у нашу партију?
ЈОВИЦА: Јесте, то признајем. Да ме сад ко запита: би ли се потурчио кад би знао да Јеврем Прокић неће бити посланик, и то бих пристао.
ИВКОВИЋ: Е, па то није потребно да се потурчиш, довољно је да потрчиш. Сад је, видиш, последњи час. (гледа на сат) Још мало па ће се затворити капије на општини, и онда нико нов не може ући. Оно што се затекло у дворишту - гласаће. Сад, видиш, треба убацити што више гласача у општинско двориште. (чује се музика)
ЈОВИЦА: Па радим ја, мислиш да не радим. Ено, чујеш ли, то сам ја платио музику да иде у горњу махалу те да отуд потера свет.
ДАНИЦА (кад чује музику, истрчи из своје собе и оде на задњи прозор па се наслони и гледа напоље).
ИВКОВИЋ: Не помаже ту музика, већ разборита реч. Пођи само тамо међу бираче; охрабри их; реци им да је власт само толико јака колико се ми бојимо; реци им да је власт немоћна да грађанима ускрати права која им закони дају; реци им... Та већ знаш ваљда толико.
ЈОВИЦА (полазећи): Знам. Не брини. Тешко је мени било говорити док сам уз владу, а сад - не брини, умећу ја.
ИВКОВИЋ (испраћајући га): Е, па хајде, не губи времена. Немамо кад више, последњи је тренутак. Ако сад малакшемо, испустићемо победу. (испраћа га и Јовица одлази)
XII
СПИРА И СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
СПИРИНИЦА (улази, за њом Спира и Даница): Где си, дете, забога? Тражимо те по целој кући...
СПИРА: Имамо важан разговор с тобом.
СПИРИНИЦА (Спири): Ама, остави ме да говорим, кад сам већ почела!
СПИРА: Видиш ли сама да не умеш, ти ћеш одмах с неба па у ребра.
СПИРИНИЦА: О, господе боже, да чудне напасти! Ама, сачекај да кажем прво... СПИРА: Па јест, ал' рђаво почнеш.
СПИРИНИЦА: Ама, нисам још ни почела.
ДАНИЦА: Па говорите већ једанпут, шта је то што имате да ми кажете?
СПИРИНИЦА: Па то, Јеврем ће као посланик и тебе да води у Београд, па ће тамо да поднесе интерпелацију и онда ће да добије од државе концесију за зета.
СПИРА: Ама, није тако!
СПИРИНИЦА: Е, па 'ајд', кажи ти!
СПИРА: Неће добити концесију за зета, него ће поднети интерпелацију, а министри ће онда почети лепим око њега... а он...
СПИРИНИЦА: Па то је исто?
СПИРА: Није сасвим исто.
СПИРИНИЦА: Па није, али је главно да ће се Даница тамо у Београду много боље испросити и удати. |
ДАНИЦА: Ама, ко је то све вама наказивао?
СПИРИНИЦА: Па Павка.
СПИРА: Та није Павка, него Јеврем.
СПИРИНИЦА: Па Јеврем, јест! ал' Павка нам је казала да кажемо Даници.
ДАНИЦА: А зашто да ми кажете?
СПИРА: Па зато да се оканеш овога.
ДАНИЦА: Кога овога?
СПИРА: Па овога што ти је досада био вереник.
ДАНИЦА (изненађено): Како досад?
СПИРИНИЦА: Па досад дабоме, јер сад више није.
СПИРА: Та реци јасно: није више, јер је Јеврем све прекинуо.
СПИРИНИЦА: Па то сам и хтела да кажем.
СПИРА: Хтела си, ал' ниси казала.
ДАНИЦА: Чекајте, молим вас! Говорите јасно: с ким прекинуо? Шта прекинуо?
СПИРИНИЦА (показује руком на Ивковићеву собу): С овим твојим!
СПИРА: Са господином Ивковићем!
ДАНИЦА (престрављено): Како прекинуо?
СПИРА: Тако отказао му квартир.
СПИРИНИЦА: И то одмах!
СПИРА: И отказао му просидбу.
СПИРИНИЦА: За петнаест дана.
СПИРА: Та није тако.
СПИРИНИЦА: Тако је.
СПИРА: Отказао му је просидбу за петнаест дана.
СПИРИНИЦА: Та није, човече, него одмах.
СПИРА: А квартир за петнаест дана. Ето, тако треба рећи!
СПИРИНИЦА: Па тако сам и рекла.
ДАНИЦА: Та остав'те се, забога, ваших објашњења. Кажите ми јасно и разговетно: шта је то било, кад је било и поводом чега? Уосталом, реците ми: где је отац?
СПИРА: Отишао је послом у варош.
ДАНИЦА: А мајка?
СПИРИНИЦА: И она је у послу.
ДАНИЦА: У послу су? Добро, нећу их ни тражити и не требају ми. Само, молим вас, реците им, и оцу и мајци, да ја нећу дозволити да се тако играју са мном и да ми се свет смеје.
СПИРИНИЦА: Ех, шта има да ти се смеје свет кад се удаш у Београду?
ДАНИЦА: Не тражим ја да се удам у Београду, нити да идем у Београд. И ако идем, ићи ћу са својим мужем.
СПИРИНИЦА: Ал' друго је то...
СПИРА (прекине је): Друго је, дабоме, кад ти је отац посланик.
ДАНИЦА: Јес' посланик, ал' прво треба да буде изабран.
СПИРИНИЦА: Па биће!
СПИРА: Сви гласају за њега.
ДАНИЦА: Ко то каже? А ја вам кажем да он неће бити изабран, него Ивковић!
СПИРИНИЦА: Бога ти?
СПИРА: Ћути ти! А... овај, ко то теби каже?
ДАНИЦА: Ја што вам кажем па ћете видети. Прво и прво: Илић, бивши посланик, није гласао и са њим преко четрдесет њих. Па онда и онај газда Јовица повукао је са собом око тридесет и четрдесет, па онда многи су оца преварили, па онда... Ја не памтим све, ал' знам да отац неће бити изабран.
СПИРИНИЦА: Ију, па онда?
СПИРА: Ама, ћути ти! Па добро, шта ће онда бити?
ДАНИЦА: Биће ето то: он неће бити посланик, а са Ивковићем раскинуо, и коме ће се онда смејати свет него мени? Место да сте паметни па сви у кући да помогнемо Ивковићу.
СПИРИНИЦА: Ето, кажем ја!
СПИРА: Шта кажеш ти, ниси казала ништа.
СПИРИНИЦА: Ју, откуд нисам?
СПИРА: Па ниси, дабоме!
СПИРИНИЦА: Е, овај ће ме просто у гроб отерати!
ДАНИЦА: Ето, на пример. јесте ли гласали ви, теча-Спиро?
СПИРИНИЦА: Није!
СПИРА: Ал' остави ме забога, да ја одговорим. Нисам још гласао?
ДАНИЦА: Е, па, ето ви за пример, могли би гласати за Ивковића?
СПИРА: Ама, зар против Јеврема?
СПИРИНИЦА: Ју, црна девојко, шта говориш?
ДАНИЦА: Ја врло паметно говорим. Кад би отац имао изгледа да буде изабран, онда, не кажем и сама бих вам казала: гласајте за оца! Ал' овако: зашто да се замерите Ивковићу?
СПИРИНИЦА: Па јесте...
СПИРА: Јесте, не...
ДАНИЦА: Осим, ако ви не желите да будете председник општине?
СПИРА: Ама желим, како да не желим!
СПИРИНИЦА: А баш да он нешто и не жели, желим ја.
ДАНИЦА: Е, па, ето, размислите, времена много нема.
СПИРИНИЦА: А не знам шта се и напео тај Јеврем да буде посланик, што ће му то!
СПИРА: Ја сам му говорио да није то за њега.
ДАНИЦА: Дакле, шта мислите?
СПИРА: О чему?
ДАНИЦА: Па о гласању?
СПИРА: Та, право да ти кажем, и сам сам тако нешто мислио.
СПИРИНИЦА: Јест, тако смо и ми мислили.
СПИРА: Ама, не прекидај, побогу, жено, да кажем шта сам хтео!
СПИРИНИЦА: 'Ајд', баш говори!
СПИРА: Рекох, боље да почекам до предвече, па ако Јеврем има доста гласова, да гласам за њега, а ако зет има више гласова, онда да гласам за њега.
СПИРИНИЦА: А ја као да сам предосећала нешто, па кажем Спири: чекај, не жури, не мораш ти баш први гласати!
СПИРА: Ама, ниси ми ти казала, него ја сам врдарам од јутрос.
СПИРИНИЦА: Ето ти сад, како да ти нисам казала?
СПИРА: Напротив, ја сам теби казао...
СПИРИНИЦА: Ију, сад ће још испасти као да је он мени казао...
САТИРА: Па зар не памтиш јутрос, кад сам ти рекао...
СПИРИНИЦА: Уосталом, тако ми увек радимо кад је какво важно гласање. Чекамо до предвече, па ко има више гласова...
ДАНИЦА: Али, забога, немојте оклевати, ако ћете гласати идите одмах, иначе ће бити доцкан.
СПИРИНИЦА: Кажем ја теби да ће бити доцкан...
СПИРА: Шта имаш ти да ми кажеш, као да ја...
ДАНИЦА: Али...
СПИРА: Ево идем... (пође, дође до врата и врати се) А то је, је ли извесно да ће Ивковић добити већину?
ДАНИЦА: Могу ако хоћете и написмено да вам дам.
СПИРА: Знаш, ја мислим...
СПИРИНИЦА: Немој ништа да мислиш, него иди па гласај!
СПИРА (полазећи): А већ ти да не кажеш последњу, пресвисла би... (оде)
ДАНИЦА (Спириници): А ти, тетка, иди па нађи мајку. Реци јој да си ми све казала а да сам ја одговорила: што је отац урадио не важи за мене. Ја остајем и даље вереница господина Ивковића.
СПИРИНИЦА: Ама, је л' тако да јој кажем?
ДАНИЦА: Тако, од речи до речи!
СПИРИНИЦА: Добро... (оде)
XIII
ДАНИЦА, ИВКОВИЋ
ДАНИЦА (куца на Ивковићева врата).
ИВКОВИЋ (скочи и одлази вратима): Шта је то сад опет? Ко је?
ДАНИЦА: Ја сам!
ИВКОВИЋ: Ви?
ДАНИЦА: Морам да говорим с вама.
ИВКОВИЋ: Извол'те, сам сам.
ДАНИЦА: Данас је велика навала света у кући, не бих желела да ме ко затече код вас, говорићемо овако, кроз врата.
ИВКОВИЋ: Чули сте, ваљда, како је ваш отац поступио са мном?
ДАНИЦА: Чула сам, ал' се то мене ништа не тиче.
ИВКОВИЋ: Збиља? - Па ипак... родитељи?
ДАНИЦА: Кад они имају права да припадају влади, имам и ја права да припадам опозицији.
ИВКОВИЋ: Али ваш положај мора бити, врло непријатан?
ДАНИЦА: Досад је био, ал' сад више не!
ИВКОВИЋ: Како то?
ДАНИЦА: Ступила сам у отворену борбу противу оца.
ИВКОВИЋ: Ви?
ДАНИЦА: Већ сам вам два гласа прибавила и сад радим на томе да створим опозициону партију у самој кући.
ИВКОВИЋ: То је одиста много од вас. Ја не бих никако желео да изгледа као да вас ја подговарам.
ДАНИЦА: Ах, то не!
ИВКОВИЋ: Ал' ако би ваш отац био изабран, ваш би се положај погоршао.
ДАНИЦА: А како стоји?
ИВКОВИЋ: Ја поуздано верујем да сам победио али - полиција је починила масу неправилности а у таквим приликама изненађења нису искључена.
ДАНИЦА: И за случај да ја имам план. Кад сам се већ упустила у борбу, ићи ћу до краја. Борићу се као прави опозиционар.
ИВКОВИЋ: То је врло мушки од вас... Али...
ДАНИЦА: Хоћу да посведочим да сам вас достојна.
ИВКОВИЋ: Ал' не мислите ваљда и после, у браку, да останете тако одлучан опозиционар?
ДАНИЦА: Е, то ће зависити од владе!
ИВКОВИЋ: Реците ми свој план?
ДАНИЦА: Има ли отац прилике да држи још какав говор у случају да буде изабран?
ИВКОВИЋ: Па... имао би.
ДАНИЦА: Кад... Где?
ИВКОВИЋ: Па... Знате већ обичај код нас, изабраноме посланику дође народ с музиком пред кућу да га поздрави.
ДАНИЦА: А он одговара с прозора. Јест, јест, то знам!
ИВКОВИЋ: Па?
ДАНИЦА: Нека отац с прозора викне: "Доле влада!"
ИВКОВИЋ: Не разумем како?
ДАНИЦА: Јесте ли већ спремили говор за ту прилику?
ИВКОВИЋ: Опет мој говор?
ДАНИЦА: Па да, опозициони!
ИВКОВИЋ: Чујете, то је грубо од вас, то је чак немилосрдно...
ДАНИЦА: Кад они према вама могу бити груби и немилосрдни.
ИВКОВИЋ: Ја не желим да ви тако далеко идете.
ДАНИЦА: Дајем вам реч да ћу то грубо средство употребити само у случају ако отац остане при ономе што вам је рекао. Реците ми, дакле, јесте ли спремили говор?
ИВКОВИЋ: Та имам нешто овде на столу... почетак.
ДАНИЦА: Хоћете ли скоро од куће?
ИВКОВИЋ: Овога часа.
ДАНИЦА: Ући ћу у вашу собу и преписаћу ваш говор, оставите га на столу.
ИВКОВИЋ: Ја не бих био рад да будем ваш саучесник у тој ствари.
ДАНИЦА: Али не брините кад вам кажем - нећу ја ствар злоупотребити.
ИВКОВИЋ: Дозволићу вам само стога што знам извесно да ваш отац неће бити изабран за посланика па неће ни имати прилике да говори. Па ипак, зато, сешћу одмах и ублажићу говор колико год ми је то могуће.
ДАНИЦА: Добро, пристајем!
ИВКОВИЋ (седа за сто и поправља говор).
XVI
ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
СПИРИНИЦА (показујући Даницу): Ево је па нек ти сама каже!
ДАНИЦА: Немам шта друго да вам кажем до да све то за мене ништа не вреди!
ПАВКА: Које не вреди?
ДАНИЦА: То што је отац отказао. Ако је отац прекинуо, нисам ја, и то сам малочас казала Ивковићу.
ПАВКА: Говорила си с' њим?
ДАНИЦА: Сад малопре, кроз кључаоницу.
ПАВКА: Црна девојко, имаш ли ти бога?
ДАНИЦА: Зашто? Какво сам зло учинила?
ПАВКА: Зар пред очима материним и очевим говориш кроз кључаоницу са туђим човеком, па се то још не стидиш сама да кажеш!
ДАНИЦА: Ја нисам говорила са туђим човеком, говорила сам са својим вереником.
ПАВКА (Спириници): Чујеш ли је, молим те?
СПИРИНИЦА: А што! Ако ћеш по чем, дете има право.
ПАВКА (пренеражено): Ију! Помери се, сестро!
СПИРИНИЦА: Није него, зато што Јеврем хоће да буде посланик да дете пропусти своју срећу.
ДАНИЦА: Дабоме, кад ни отац ни мајка не мисле о томе како ће цела ствар изгледати ако отац не буде изабран за посланика.
ПАВКА: Како да не буде изабран?
ДАНИЦА: Тако, јер неће бити изабран.
СПИРИНИЦА: И Спира је отишао да гласа противу њега.
ПАВКА: Шта кажеш? Ију, шта је вама побогу! Окрете се свет тумбе!
ДАНИЦА: А како ће ствар изгледати кад не буде отац изабран, можеш и сама замислити. Потрошио толике паре, завадио се с толиким људима, изгрдили га, изрезили га преко новина, дућан му је затворен, а и похарали га и преко свега још, отерао зета и то зета народног посланика, ето ти!
ПАВКА: Ама, може ли то бити?
ДАНИЦА: Тако ће бити веруј! И ти, место као паметна жена и као мајка, да пристанеш са мном па да спасавамо оца од срамоте, а ти се сама ухватила у коло.
СПИРИНИЦА: И шта се напео тај Јеврем да буде посланик?
ПАВКА: Ама, зар може то бити да не буде изабран?
ДАНИЦА: Неће бити, ја што ти кажем! И место да се ти бар, мајка, за времена тргнеш...
СПИРИНИЦА: Па јесте... ето како се тргао Спира.
ПАВКА: А шта ти помаже да се ја тргнем, кад је Јеврем већ раскинуо веридбу и отказао човеку, и...
ДАНИЦА: О, помаже то мени много кад знам да си ти и тетка и теча, да сте сви са мном, онда ја смем...
XVII
ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕВРЕМ: Дакле, затворише капије, Павка, затворише капије!
ПАВКА: Нека затворе! Кад су затворили дућан, нека затворе и капије.
СПИРИНИЦА: А ко ће победити, Јевреме, ти или наш зет?
ЈЕВРЕМ: Који наш зет?
ПАВКА: Па наш зет. Шта се буниш?
ДАНИЦА: Мој заручник.
ЈЕВРЕМ (плане): Јеси ли чула: он нити је више твој заручник, нити је наш заручник, нити је уопште заручник. Он је противник мој и противник владин, и он не може узети владину кћер за жену, па то ти је! Нећу више ни да ми га помињеш, разумеш ли? Моли бога што је већ затворена капија па ми је тамо памет. (Павки и Спириници) Водите је, водите је одавде.
ПАВКА И СПИРИНИЦА: 'Ајдемо. (одлазе све три)
ИВКОВИЋ (пошто је завршио исправку у говору одлази)
XVIII
ЈЕДАН ГРАЂАНИН, ПРЕЂАШЊИ
ГРАЂАНИН: Добар дан, газда-Јевреме!
ЈЕВРЕМ: Добар дан!
ГРАЂАНИН: Имате ли новости?
ЈЕВРЕМ: Па пребраја се, у име божје.
ГРАЂАНИН: Ја чух, газда-Јевреме, 272; Ивковић, кажу, 214, а социјалисти 26.
ДАНИЦА (улази полако у Ивковићеву собу, седа за сто и преписује говор)
ЈЕВРЕМ: Е, а од кога си чуо?
ГРАЂАНИН: Од Симе порезника. Чух, па рекох, 'ајде да свратим те да те обрадујем. Ми, у име божје, већ пијемо на твој рачун.
ЈЕВРЕМ: Ко пије?
ГРАЂАНИН: Грађанство.
ЈЕВРЕМ: Ау! Ама зар цело грађанство?
ГРАЂАНИН: Е, одох ја! Па ако што поузданије сазнам, ево ме опет!
ЈЕВРЕМ: Е, 'ајде, 'ајде!
ГРАЂАНИН (оде).
XIX
СПИРА, ЈЕВРЕМ
СПИРА: Једва, једва свршисмо!
ЈЕВРЕМ: Шта је?
СПИРА: Пребројасмо.
ЈЕВРЕМ: Па?
СПИРА: Не зна се, ништа се не зна.
ЈЕВРЕМ: Па како то - пребројасмо, а ништа се не зна?
СПИРА: Не можеш да му ухватиш крај. Једни веле: ти си изабран, други веле: ниси ти, него Ивковић.
ЈЕВРЕМ: Ама, како то једни веле ово, а други оно!
СПИРА: Ето тако. Не можеш да му ухватиш крај, па то ти је!
ЈЕВРЕМ: Побогу, људи, зар нико ништа не зна? Ама, зар може то да буде да нико ништа не зна? Зар председник није објавио кроз прозор, као пре?
СПИРА: Није!
ЈЕВРЕМ: Како би било, Спиро брате, кад би тркнуо донде да видиш у чему је ствар?
СПИРА: Па је л' сад идем отуд?
XX
МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
МЛАДЕН (улети задуван): Газда! Ено од општине кренуо силан народ. Напред музика, упалили фењере и вичу, грдно вичу.
ЈЕВРЕМ (престрављено): Шта вичу?
ДАНИЦА (завршила је препис и одлази из собе Ивковићеве).
МЛАДЕН: Вичу: живео народни посланик, доле, горе! И... не знам шта још вичу.
ЈЕВРЕМ (Спири): Ама, па они ће сад овде под прозор, је ли? Доћи ће да ме поздраве, а ја треба да им одговорим! Је ли, Спиро!
СПИРА: Па јест, такав је обичај...
ЈЕВРЕМ: Дабоме да треба да одговорим... Па где су сад онај Секулић, па онај Срета? Никога нема сад кад ми највише требају. А ти (издера се на Младена), бар да умеш честито да ми кажеш. Што ћутиш, брате? Што не говориш: иду ли, ко иде, је л' одавно иду, је л' овамо иду. А и ти, Спиро, што си се ког ђавола смрзнуо? Трчи, брате, по кући као да је твоја кућа. Зовите Павку, Даницу. Зовите их нека упале свеће на прозоре! (одјури и Спира и Младен) И откуд сад да ми падне наједанпут на памет говор? Нисам ја државни апарат, па да -ми тако наједанпут макар шта падне на памет!
XXI
ЈЕВРЕМ, ПАВКА
ПАВКА (носи две миликерц-свеће): Какве свеће, бога ти. тражиш?
ЈЕВРЕМ: Лимунација, ракетле, миликерц-свеће, музика, народ. Разумеш ли?
ПАВКА: Па је л' да упалим свеће на прозоре?
ЈЕВРЕМ: Ама какве свеће! Остави то, молим те! Павка, знаш ли ти шта је то народни посланик?
ПАВКА:Знам!
ЈЕВРЕМ: Е, ако знаш, ето, погледај ме: ја сам народни посланик.
ПАВКА: Је л' свршено?
ЈЕВРЕМ: Свршено!
ПАВКА (усхићено): Јевреме!
ЈЕВРЕМ: А, Јевреме, сад, а јуче мал' ми ниси разбила главу кључем од дућана.
ПАВКА: Јевреме, опрости!
ЈЕВРЕМ: Погледај ми у очи, хоћу да видим јесу л' ти наишле сузе на очи?
ПАВКА: Јесу!
XXII
ДАНИЦА, СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
ДАНИЦА: Је л' истина што ми каже теча.
ЈЕВРЕМ: Јесте, ви сте пропали!
ДАНИЦА: Ко је пропао?
ЈЕВРЕМ: Ви, опозиција!
ДАНИЦА: А ко је изабран?
ПАВКА: Ми смо изабрани.
ЈЕВРЕМ: И сад ће доћи народ, ево већ иде народ... (наједанпут му падне на памет и лупи се по челу) Народ, говор! Ето, ћаскам са вама па заборавио на говор. Ама ћутите кад вам кажем... ћутите, разумете ли... (шета узбуђено и смишља говор)
СПИРИНИЦА (Спири насамо): Јеси ли гласао?
СПИРА: Јесам!
СПИРИНИЦА: За кога?
СПИРА: Па за зета, али ћути да не чује јер видиш како је испало.
СПИРИНИЦА: Па дабоме, кад си ти одмах потрчао да гласаш. Кажем ти: Спиро, почекај да видимо. Аја, хоће човек да гласа.
СПИРА: Ето ти сад, па јеси ли ме ти терала на гласање?
СПИРИНИЦА: Па јест, ал' ти си могао да отежеш, него...
ЈЕВРЕМ: Ама, ћутите кад вам кажем... Ето, сад ми је просто испало из памети и оно што сам смислио. Просто ми испало, па то ти је.
ДАНИЦА: Знаш шта, отац?
ЈЕВРЕМ: Ћути кад ти кажем!
ДАНИЦА: Ево покушала сам ја да напишем један говор.
ЈЕВРЕМ: Ти?
ДАНИЦА: Ево, прочитај ако не верујеш.
ЈЕВРЕМ (сумњиво): А да није нешто он то подметнуо, па опет: доле влада!?
ДАНИЦА: Прочитај слободно, па ако не ваља...
ЈЕВРЕМ (чита гласно): "Драга браћо! Поверење исказано ми данас јасан је израз ваше тежње да у народноме представништву буду искрено заступљене ваше родољубиве жеље за добро и напредак наше отаџбине. Примајући из ваших руку и из ваших душа то поверење, ја полазим у Београд са чврстом одлуком да те ваше тежње искрено, истрајно и одлучно заступам!..." (врло задовољан досадањом садржином, прекинуо је читање и погледао задовољно у Даницу) Моја крв, посланичка крв!.. (чита даље) "На овоме светоме месту које ћу ја као ваш представник заузети..." (прекине, узме Даницу за руку и пољуби је у чело) Био сам љут на тебе али сад ти праштам. Данас ти праштам.
XXIII
МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
МЛАДЕН (улети као бесомучан): Газда ево их већ на ћошку! (издалека се чује музика)
ЈЕВРЕМ: Ћут'! ћут'! Што се дереш, брате! Ко те је поставио да ми се ту дереш!... Павка... Данице... Спиро... сви... сви... 'одите ближе... ево иду! (чита) Драга браћо! Поверење исказано ми... (својима) Немојте да ме остављате самог овамо, 'одите овамо, ближе!
XXIV
ИВКОВИЋ, ЈОВИЦА, ДВА ГРАЂАНИНА И ПРЕЂАШЊИ
ИВКОВИЋ (улази у своју собицу са Јовицом и још два грађанина и врло живо разговарају).
МЛАДЕН (сети се): А јес', а ја заборавио, ево и ово. (даје му листић)
ЈЕВРЕМ (узима и загледа): Шта је ово? (Спири) Па је л' ти кажеш 271 глас?
СПИРА: Тако сам чуо? Ко ти то јавља?
ЈЕВРЕМ (Младену): Ко је ово послао?
МЛАДЕН: Цена, кафеџија.
СПИРА (узео је писмо из руку Јевремових и гледа): Па ово није гласова. Ово је 113 динара рачун.
ЈЕВРЕМ (узима рачун натраг): Какав рачун?
МЛАДЕН: Па за пиће и музику.
ЈЕВРЕМ: Ама, какво пиће? Оставите се сад пића! О, људи божји, спасите ме тог пића! (збуни се) Ето, сад не знам ни где ми је говор?
ДАНИЦА: Ето ти га у руци!
ЈЕВРЕМ: Јес', бога ми! (он у једној руци држи говор, а у другој рачун збунио се, час почне да чита. рачун час говор ла их мења из руке у руку најзад се наљути, згужва рачун и баци га да почне читати говор) "Поверење исказано ми данас, јасан је израз ваше тежње." Павка, је л' то музика свира? "Тежње да у народноме представништву буду искрено заступљене..." И сад нашао да ми донесе рачун?... Па они су већ стигли? (музика под самим прозором споља велика вика, он прилази узбуђено прозору, бришући се од зноја)
ИВКОВИЋ (прилази своме прозору).
НАРОД (споља): Живео! (затим се чује појединачно) Пст! Мир! Чујмо! Чујмо! Чујмо!
ГОВОРНИК (споља): Драги брате и изабраниче народни! Ти чујеш одушевљене усклике народа, а пораз насиља и неправде. Поверење које смо ти ми, твоји бирачи данас овако сјајно манифестовали, оправдаћеш једино радом твојим у Скупштини, радом који на првом месту треба да посведочи твоју и нашу љубав према отаџбини! Живео! Живео!
ИВКОВИЋ (прилази своме прозору).
НАРОД: Живео! Живео! Живео! (музика свира један краћи марш)
ЈЕВРЕМ И ИВКОВИЋ (за време музике сваки на свом прозору клања се напоље; споља разнолики и због музике неразумљиви узвици; кад музика престане, почну обојица једновремено, само што Ивковић говори напамет, а Јеврем чита): Драга браћо! Поверење, исказано ми данас, јасан је израз ваше теж...
НАРОД: Доле! Уа! Уа! Уа! (на позорницу лете кромпири, главице купуса, јаја, којима Јеврема народ гађа)
ИВКОВИЋ (тргне се с' прозора и живо се објашњава са онима у његовој соби).
ЈЕВРЕМ (покушава сам да настави): "... ваше тежње да у народноме представништву..." (гужва капут, хартију и све што му дође под руку)
НАРОД: Уа! Уа-а-а-а! Доле! Доле! Доле Прокић! Живео народни посланик Ивковић! Живео Ивковић!
ДАНИЦА (жалећи оца, хоће да га одвуче од прозора): Отац!
ЈЕВРЕМ (гурне је, па би ипак хтео да настави говор): Овај... ваше тежње...
НАРОД: Доле! Доле! Прокић! Туш! Туш! (музика свира, ужасан џумбус, бубањ бије бесомучно и диже се паклена дрека)
ДАНИЦА И ПАВКА: (успевају да Јеврема одвуку од прозора и нешто му објашњавају, чему се он опире).
ИВКОВИЋ (за то време пришао прозору).
НАРОД: Живео Ивковић! Живео!
ЈЕВРЕМ (својима): Ама шта је ово, побогу, људи? Ено хоће онај да ми отме, хоће на силу да ми отме.
ИВКОВИЋ (говори): Драга браћо! Поверење, исказано ми данас, јасан је израз ваше тежње да у народноме представништву буду искрено заступљене ваше родољубиве жеље за добро и напредак наше отаџбине...
ЈЕВРЕМ: Гле! Гле! (чује говор и чисто не верује, развија своју хартију и прати Ивковићев говор)
ИВКОВИЋ: ... Примајући из ваших руку и из ваших душа то поверење, ја полазим у Београд са чврстом одлуком да те ваше тежње искрено, истрајно и одлучно заступам на овоме... (тражи реч) на овоме...
ЈЕВРЕМ (дрекне): ... светоме месту...
ИВКОВИЋ: ... светоме месту, које ћу ја као ваш представник заузети, стараћу се да се савесним радом одужим вашем поверењу. Хвала вам, браћо!
НАРОД: Живео! Живео! (музика свира један марш све до краја сцене)
ЈЕВРЕМ (дочепа се косу): Па овај украо мој говор!... (одјури Ивковићевим вратима, откључа их и улети у његову собу) Господине... господине... (клоне)... Ништа, хтео сам... управо... дакле, ти си изабран за народног посланика?
ИВКОВИЋ: Ја, газда-Јевреме.
ЈЕВРЕМ (враћа се у своју собу, а Ивковић улази за њим): Ама је л' то истина, људи? Је л' то истина, Спиро.
ИВКОВИЋ: Цела је истина, газда-Јевреме.
ЈЕВРЕМ: Зар толике муке?
СПИРИНИЦА: И бруке!
ПАВКА: Па дућан.
ЈЕВРЕМ: Па трошкови... (Ивковићу) Бар кад би хтео да признаш половину трошкова кад си ми отео мандат.
ИВКОВИЋ: Не могу, јер сад имам трошкова око сеобе из вашег стана... -
ЈЕВРЕМ: А ти хоћеш да се селиш, а? (прилази Ивковићу) Лепо си говорио, мора ти се признати да си лепо говорио. (узме га поверљиво) Разбојниче опозиционарски, добро си ми се осветио, пре ја теби украо говор, а сад ти мени...
ИВКОВИЋ (смеје се): Да, да!
ЈЕВРЕМ: Што ти је, боже мој, судбина! Нећу ићи у Скупштину као посланик ал' ћу ићи као скупштински таст. (Ивковићу) Ја ћу писати говоре!...
ПАВКА: А дућан, Јевреме? - Зар и сад нећеш да се сетиш дућана?
ЈЕВРЕМ: Дућана?... И то је истина... (после извесне борбе) Дај ми кључ, Павка!
НАРОД: Живео! Живео!
ИВКОВИЋ: (појављује се на прозору, и народ кличе, а музика много бурније свира; Даница крај њега; Спира и Спириница нешто се препиру, што се не чује од музике и ларме, а Јеврем, држећи у једној руци кључ а у другој говор, стао узбуђен и плаче).
Завеса