Народни посланик/Чин други
Друга соба с улице. У дну два прозора. Лево, врата која су затворена и пред која је постављен висок орман, а десно двоја врата.
I
ДАНИЦА, ИВКОВИЋ, ПАВКА
ДАНИЦА (испраћајући са мајком Ивковића. који је завршио посету и пошао): Што тако журите?
ИВКОВИЋ: Шта ћете, послови! Ви знате да бих ја врло радо остао овде што дуже.
ПАВКА: Боље би било кад би и твој отац гледао тако своје послове. Истина, зете, кад би му ти проговорио, диже човек руке од дућана па неће више ни да навири.
ИВКОВИЋ: Незгодно ми је да му ја говорим. Мислио би хоћу да га ометем у агитацији. Зар не видите да се сав предао агитацији противу мене?
ДАНИЦА: Боже, како је то непријатно, ви радите против њега, а он противу вас.
ИВКОВИЋ: Признајем да је непријатно, па ипак може бити и занимљиво, јер ко било да победи, из ваше куће иде један посланик у Београд.
ДАНИЦА: Да, али он вас грди.
ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега.
ИВКОВИЋ: Ја?
ПАВКА: Тако он каже, да говориш на зборовима против њега.
ИВКОВИЋ: То је већ друго, сасвим друго. Само, отац је отишао даље од тога, он се упустио са последњим људима који измишљају, клеветају и подмећу. Хватају чак и оне које ја пословно гоним. Ето, сећате ли се онога... што је залутао био код вас кад ме је једанпут тражио... тужио сам га због жене.
ПАВКА (досећа се): Канда Сима Сокић.
ИВКОВИЋ: Да. Тај им је сад највећи агитатор и натуткали га те какве све гадости не говори.
ДАНИЦА: Једва чекам да се ти избори сврше. Мене је чисто страх!
ИВКОВИЋ: Па, ипак, нећемо се ми посвађати. Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику... Зар не? (гледа у сат) Имам рочиште које не смем да напустим... Гледаћу, ипак, до подне да дођем. Госпођице Данице, вама поверавам интересе моје партије. Отац је наредио момку те сваком ко ме тражи каже да нисам код куће и да нећу ни долазити, па ми на тај начин одбија бираче. Молим вас, ако ме ко потражи, реците да ћу скоро доћи.
ДАНИЦА: А ако чује отац да сам то радила?
ИВКОВИЋ: А ви му реците отворено да ви сад припадате мојој партији. До виђења!...
ДАНИЦА (на вратима): Дођите на подне!
II
ДАНИЦА, ПАВКА
ДАНИЦА: Знаш, мајка, право да ти кажем, све ме нешто страх од тих избора.
ПАВКА: А што?
ДАНИЦА: Да се нешто не поквари.
ПАВКА: Па оно, ако хоћемо право, он би требао да попусти, млађи је.
ДАНИЦА: Па нема шта ту да се попусти, ко добије више гласова, тај је посланик.
ПАВКА: Знам, ал' видиш, ако ћемо онако фамилијарно, право би било ја и твој отац да идемо, сад као посланици у Београд, а вас двоје, млађи сте, имате времена.
ДАНИЦА: То све зависи од тога ко има поверење народно.
ПАВКА: А он га бајаги има?
ДАНИЦА: Па има.
ПАВКА: Ћути, бога ти, ухватио се с којекаквима!
ДАНИЦА: А већ отац!
ПАВКА: Шта отац?
ДАНИЦА: Он се кобајаги с бољима ухватио!
ПАВКА: Ју! Још ћеш почети против рођеног оца да говориш!
ДАНИЦА: Нећу, али што је право, право је! Ето, зар се отац није ухватио и са оним Сретом, а цела га варош и округ зна ко је и какав је...
ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал' ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње! Немој да мислиш ако смо пристали да те дамо, да смо те уписали и у његову партију!
ДАНИЦА: А откад си ти то у очевој партији?
ПАВКА: Откад сам се удала, синко.
ДАНИЦА: Е, па и ја, откад сам се испросила.
ПАВКА: Прво и прво, ако си се и испросила, он ти није још муж, а друго, и да ти је муж, не би му твоја одбрана ништа помогла да буде посланик.
ДАНИЦА: Па биће он посланик и без моје одбране.
ПАВКА: Е, а ко ти то каже?
ДАНИЦА: Ја кажем!
ПАВКА: Од њега си ваљда чула?
ДАНИЦА: Па од њега.
ПАВКА: А ја сам видиш, од Јеврема чула да он неће бити посланик и да се банбадава бакће и ломи.
ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли...
ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна?
ДАНИЦА: Па јес'!
ПАВКА: Господе Боже, ти то онако из ината само!
ДАНИЦА: Ја само кажем да ће он бити посланик.
ПАВКА: Ако је до ината, кћери, упамти: мој муж мора бита посланик!
ДАНИЦА: Па нека буде, ако може.
ПАВКА: Биће, боме, ја ти то кажем!
ДАНИЦА: Осим ако ти не гласаш за њега.
ПАВКА: Није ни моја мајка гласала па нећу ни ја. Али умем ја и друкчије кад је до ината! Заћи ћу по кућама па ћу упалити жене!
ДАНИЦА: Да гласају?
ПАВКА: Не да гласају, него да гласају њини мужеви онако како оне хоће. Знам ја добро у које ћу куће поћи и у којој је кући жена господар, па ћемо видети. Кад је инат, умем и ја!
ДАНИЦА: Мањ ако то не помогне!
ПАВКА (крсти се): Ју, ју, ју! Е, јеси ли чула, ти си пустила језик као права опозиција. Зар те није срамота тако да разговараш с мајком?
ДАНИЦА: Па не, али...
ПАВКА: Ни речи више да ми ниси казала, да ми не прекипи! Боље склони ми се испред очију.
ДАНИЦА: Добро, склонићу се! (одлази у собу)
III
СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
СПИРА (са њим Спириница): Добар дан, свајо!
ПАВКА: О, баш добро...
СПИРИНИЦА: А знаш шта смо решили ја и Спира?
СПИРА: Ама, нисмо решили, него...
СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, један једини пут у животу да кажем што хоћу!
СПИРА: Кажи, али реци како је у ствари!
СПИРИНИЦА: О, господе боже! Не чека да кажем, па онда ако има што да примети него...
СПИРА: Па, добро, 'ајде реци.
СПИРИНИЦА: Ја и Спира смо решили: нека Јеврем буде посланик, а Спира председник општине.
СПИРА: Ето, као да то зависи од тога што смо ми решили!
СПИРИНИЦА: Не зависи, али ако буде Јеврем посланик, а он нека гледа! Боље му је ваљда да метне свога за председника општине него туђина.
СПИРА: Па јесте, ал' има за то времена.
СПИРИНИЦА: А што не би казала Павки?
ПАВКА: Па јесте!
СПИРИНИЦА: Па нека му она кљуца сваки дан. Знаш како је кад жена за нешто запне?
СПИРА: Знам!
ПАВКА: Ама 'ајде овамо у собу, да седнемо. Имам ваздан да вам казујем.
СПИРИНИЦА: 'Ајде. (одлазе сви у десну собу)
IV
ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ
ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево из ове собе. Ето тај орман затвара врата која воде у његов стан.
СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу?
ЈЕВРЕМ: Јес' ту му је канцеларија.
СЕКУЛИЋ: Врло добро, врло добро! (припије се крај ормана и прислушкује) Аха, аха... па може и да се чује. Слушај, газда-Јевреме, овај ћеш орман маћи одавде. Метни га, ено тамо, између прозора!
ЈЕВРЕМ: А зашто?
СЕКУЛИЋ: Треба ослухнути, Код њега се скупљају сумњиви типови, тице. Треба ослухнути... Ту се свакојако воде разговори против постојећег стања, против владе, против начелника, против мене; другим речима, против свега у овој земљи... Треба ослушнути. А ко држи кључ од тих врата?
ЈЕВРЕМ (вади га из џепа): Ја
СЕКУЛИЋ: Ако, ако, је то добро... Овај, какав оно дуван пушиш ти, газда-Јевреме?
ЈЕВРЕМ: Мек, мек дуван пушим.
СЕКУЛИЋ (сео и прави цигарету): Седи, седи, молим те... Мислио сам ја, знаш... у први мах да му откажемо квартир. Каквог то смисла има: кандидат опозиције па под истим кровом са владиним кандидатом? Али, сад сам се на лицу места уверио да је овако боље.
ЈЕВРЕМ: Јес', боље је!
СЕКУЛИЋ: Овако га држим ко буву под ноктом... (припаљује цигарету)
ЈЕВРЕМ (прави и сам цигарету): Велиш, тако каже господин начелник?
СЕКУЛИЋ: Шта "каже господин начелник?" Не каже, брате, господин начелник ништа, него то ја кажем, разумеш ли, ја кажем! Они само знају да кажу: Секулић овакав, Секулић онакав. Читао си ваљда дописе о мени? Па јесте, бре... (грува се у груди) Ја се не стидим тога што сам био жандармеријски поднаредник. Да их видим, те школоване, кад дође тако велика ватра као што су избори сви се они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па "мирно!"... "Народе, разброј' се" (смеје се задовољно)
ЈЕВРЕМ: Дисциплина, а?
СЕКУЛИЋ: Кажу: Секулић служи свакој партији. А што, брате? Ја сам војник, тако сам васпитан, војнички. Досад сам био у овој команди, сад прелазим у ову. Не питам ја ко је старешина него: "Разумем !"
ЈЕВРЕМ: Па јесте! А како велиш, је ли све онако спремно?
СЕКУЛИЋ: Шта спремно?
ЈЕВРЕМ: Па то, за изборе. Јесу л' учињене све припреме?
СЕКУЛИЋ: Шта има да се припрема? Све је то, видиш, овде, у моме џепу. За то се ти не брини, то је моја брига. (вади једну хартију из џепа) Повадио сам видиш, из аката све кривице, и оне које су отишле већ у акта и оне које нису још ни дошле до акта, све, све. Па онда лицитације, интабулације, процене, прописе, забране, преносе и уопште такве ствари све ћу те грлице сад да хватам на "кратак позив" са три црвене штрикле. Па кад ми дође, а ја тек: "Е, грлице моја, ти канда имаш неку процену, а? А, овај, за кога ти, препелице моја, мислиш да гласаш, је ли за газда-Јеврема Прокића, а"?
ЈЕВРЕМ (задовољно): Хе, хе... формална агитација!
СЕКУЛИЋ: Па, брате, то ти је наш посао? Сваки мајстор треба да је печен у своме послу. Зашто сам ја овде, и зашто ми је краљ дао указ него да упутим овај народ! Јеси ли читао који пут указ у званичним новинама?
ЈЕВРЕМ: Јесам!
СЕКУЛИЋ: "По милости Божјој и вољи народној: Секулић писар тога и тога среза, по потреби службе, у тај и тај срез." Шта значи оно "по потреби службе"?
ЈЕВРЕМ: Па то, по милости божјој...
СЕКУЛИЋ: - По милости божјој, 'ајде ти, Секулићу, у то и то начелство, и поверавамо ти народ тога округа, односно среза, те га поучи, упути и попритегни мало.
ЈЕВРЕМ: Па јес', мора и да се попритегне... А је л' ће да се направи какво насиље на овдашњу опозицију?...
СЕКУЛИЋ: Није то, брате, насиље, него: он се противи власти, а ја се наслоним на закон и он врисне. Ето ти, то није насиље!
ЈЕВРЕМ (размишља): А овај, новине? Зар неће о томе новине да пишу и да нададу дреку?
СЕКУЛИЋ: Чудо божје! Званична исправка, па свршена ствар. Зашто је бог измислио званичну исправку, него за то? Па после, ја то тако удесим да то и није насиље, него доброчинство. Зовнем, на пример, касапина који лиферује месо окружној болници, зовнем га и сасвим му благо кажем: ти, братац мој, имаш седам кривица за давање смрдљивог меса болници, и сва акта тих кривица ево их у мојој фиоци! Не кажем да су то богзна какве кривице, јер болесници и иначе имају рђаве стомаке, па им је свеједно је ли здраво или смрдљиво месо, али закон може тебе да уврне само ако ја хоћу, а ако нећу, може и да те не уврне. Метнем ја теби, на пример, на кантар један параграф, као меру, па ти додам још и један распис као цубок, па оде, препелице моја, с оне стране закона.
ЈЕВРЕМ (задовољно се смеје).
СЕКУЛИЋ: Је ли то насиље? Није! Напротив, то је доброчинство. - А истина, је ли твој момак бележио ко све долази код Ивковића? Јеси ли му рекао да бележи?
ЈЕВРЕМ: Јест рекао сам му Младене!
СЕКУЛИЋ: А је л' послао Срета плакате?
ЈЕВРЕМ: Какве плакате?
СЕКУЛИЋ: Па оне што смо штампали са потписом Симе Сокића? Знаш, што сам ти говорио да Сима Сокић објављује да му је Ивковић преотео жену?
ЈЕВРЕМ (буни се): Какву жену?
СЕКУЛИЋ: Жену Симе Сокића. Остави ти то мени само! Морам га ја тако обрукати да не сме ни из куће изаћи од бруке.
ЈЕВРЕМ: Ама, па није преотео жену, заступа је као адвокат!
СЕКУЛИЋ: Па знам ја да је није преотео, али ово је агитација. Не мислиш ваљда да приликом агитације треба говорити истину народу? Но, лепо би се ти провео кад би говорио истину!
ЈЕВРЕМ: Па добро, ал' може човек да пса тужи за клевету.
СЕКУЛИЋ: Може, не кажем да не може. Ал' зато ја имам у канцеларији фиоку што гута акта. Прогутала је та једанпут две и по киле акта једне истраге, са саслушањима четрдесет и два сведока и са три стручна мишљења.
ЈЕВРЕМ (забринуто): Опет... зар није боље да му што друго измислимо него то да је преотео туђу жену?
СЕКУЛИЋ: Остави ти то мени, молим те! Нису ово мени први избори.
ЈЕВРЕМ: Па добро, ал' ако они мени измисле тако нешто па штампају плакате?
СЕКУЛИЋ: Шта да ти измисле, да си преотео туђу жену?
ЈЕВРЕМ: Не кажем то, него...
СЕКУЛИЋ: Ама где ти је тај Младен?
ЈЕВРЕМ: Е, па де!... (оде на врата) Младене, Младене!
V
МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
ЈЕВРЕМ (Младену који излази): Зар ти не чујеш?
МЛАДЕН: Чујем, него газдарица ме задржава.
СЕКУЛИЋ: Јеси ли ти записао мени сваког редом ко долази код Ивковића у канцеларију?
МЛАДЕН: Јесам!
СЕКУЛИЋ: Где ти је списак?
МЛАДЕН: Немам.
СЕКУЛИЋ: Како немаш?
МЛАДЕН: Па ја нисам писмен.
СЕКУЛИЋ: Па како си ђавола записивао?
МЛАДЕН: Тако... у памети.
СЕКУЛИЋ: Е, 'ајд' говори!
МЛАДЕН: Прво и прво, долазио је јуче после подне Пера писар, донео неку цедуљу, па онда... (сећа се) долазила је и наша госпођица Даница...
ЈЕВРЕМ: То остави... него други, туђини.
МЛАДЕН: Па онда... долазио је поп Видоје.
СЕКУЛИЋ: Добро, добро, попе, обријаћу ја тебе, ако бог да. Хоће опозицију а овамо прескаче удовичке плотове!
ЈЕВРЕМ: Јест, код оне Ангелине.
СЕКУЛИЋ: Па онда?
МЛАДЕН; Па онда... чекај, поп Видоје, па онда опет госпођица Даница...
ЈЕВРЕМ: Ама за друге говори.
МЛАДЕН: А јест, био је и господин Срета учитељ од јутрос.
СЕКУЛИЋ: Добро, добро, учо, голубе мој, ти и иначе гучеш у мојој фиоци!
ЈЕВРЕМ: Како гуче у фиоци?
СЕКУЛИЋ: Четири тужбе, разумеш ли, четири тужбе! Једном детету, за једну запету, мал' није одвалио једно уво. Па је онда, братац мој, гађао децу тврдо повезаним књигама, које му је послало министарство за поклањање добрим ђацима; па је онда, братац мој, пред људима у кафани казао: да је господин министар просвете једна обична професорска стеница, и још, брате мој, свађао се са женом пред ђацима, па се жена пред децом пљескала где је стигла, а он јој јавно казао да је она полицијско подсвојче, а та се увреда има да односи на мене.
ЈЕВРЕМ: Е, тај је, боме, много загустио!
СЕКУЛИЋ (Младену): Ко је још долазио?
МЛАДЕН: Кмет Средоје, па после њега опет госпођица Даница.
ЈЕВРЕМ: Ама, прескочи њу!
МЛАДЕН: Е, па онда кмет Средоје.
СЕКУЛИЋ: Тај кмет ти је риба с обе стране пржена. Гута порезу као шаран муве. Оволико сланинице да метнеш на мишоловку па мора доћи да је лизне. С њим ми је бар лако! (Младену) Има ли још који?
МЛАДЕН: Па то, нема више... а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица.
СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију!
ЈЕВРЕМ: Ама није него женско, знаш како је, мора свуда да завири.
СЕКУЛИЋ (Младену): Добро, добро! Ти пази само и даље па сваког да ми запишеш.
МЛАДЕН: Хоћу ја! (полази)
ЈЕВРЕМ: Овај... чекај, Младене. Кад је већ ту, рекох, да измакнемо овај орман.
СЕКУЛИЋ: Јест, боме! Добро си се сетио. 'Ајде држи! (прихвате сва тројица и односе орман уз други зад) Тако. Ето, видиш! (провири на кључаоницу) Сад се може и ослухнути и видети.
МЛАДЕН (одлази).
СЕКУЛИЋ: Е, па хајде сад и ја на посао. А овај, и ти се, газда-Јевреме, упути, прођи мало кроз кафане; седи с овим и с оним, обећај овом ово а оном оно; поздрави се и с оним с ким се и не познајеш. Знаш како је, уочи избора сви смо браћа. Једном плати кафу, другом ракију; једном обећај државну службу, другом да ће му се скинути стечај; трећем да ће добити зајам код окружне штедионице, четвртом да ће му се рођак пустити с робије. Обећај! Обећања бар ништа не коштају.
ЈЕВРЕМ: Јест, и сам сам то мислио.
СЕКУЛИЋ: Е, 'ајде, у здравље, па на посао! (пође па се врати) Јес' бога ми, мало не заборавих. Но, још ми се и то може десити да заборавим. (вади пет-шест неиспуњених меница из џепа и прелистава их, читајући суме) Сто, двеста, триста, четири стотине... 'Ајд' ову од пет стотина. Дедер, газда-Јевреме, потпиши ово!
ЈЕВРЕМ (згране се); Које, море?
СЕКУЛИЋ: Па ову меницу, брате, од пет стотина динара. Није да кажеш хиљада, него пет стотина. Ево и словима пише пет стотина.
ЈЕВРЕМ: Е, то ја нећу да потпишем!
СЕКУЛИЋ: Ама, како нећеш?
ЈЕВРЕМ: Тако, нећу! Зашто да потпишем?
СЕКУЛИЋ: Како зашто? Па је л' хоћеш да будеш народни посланик или нећеш?
ЈЕВРЕМ: Добро, ал' зашто да потпишем?
СЕКУЛИЋ: Е, па како ти то мислиш? Мислиш само пљуни па залепи. А треба ли овај брат да поцепа бар три пара пенџета и бар једне херцлове? Па онда: хоће ли народ да гуцне штогод или неће? А? Е, мој брате, кад би све то било бесплатно, ја бих био народни посланик, а не бих тебе пустио. Дедер, дедер... ево овде! (ставља меницу на сто и показује му где треба да потпише)
ЈЕВРЕМ (снебива се): Не знам шта имају пенџета везе са мандатом?
СЕКУЛИЋ: Е, синко, мандат се не стиче главом, него кесом и ногама. Ти паре, ја пенџета, а народ мандат?
ЈЕВРЕМ (снебива се и ломи): Знам, ал' то... (тргне се) А, јок, нећу то да потпишем!
СЕКУЛИЋ (узима меницу): Немој! (ставља је у џеп) Мени мандат не треба, а не треба ни теби, рекао бих. Онај Јовица и онако ми досади говорећи ми како би он требао да буде посланик.
ЈЕВРЕМ (престрављен): Зар ти је говорио, бога ти?
СЕКУЛИЋ: Јес', још пре недељу дана.
ЈЕВРЕМ: Е, види га, молим те, то он отишао од мене па право теби.
СЕКУЛИЋ: Не знам одакле је отишао, само човек моли и преклиње. Е, 'ајд' у здравље, газда-Јевреме!
ЈЕВРЕМ: Па, добро, куд ћеш ти?
СЕКУЛИЋ: Идем да гледам свој посао! (полази)
ЈЕВРЕМ: Чекај де... Чекај да проговоримо ко људи!
СЕКУЛИЋ: О чему да проговоримо?
ЈЕВРЕМ: Па добро, како то може да буде: једна пенџета и једни ерцлови пет стотина динара? Да кажеш да је мање...
СЕКУЛИЋ: Па што тако не говориш па да се као људи споразумемо? Ако ти је баш толико стало за мање... нека буде мање. Мени је главно да се споразумемо а сума је споредна ствар... Ево, на пример, ова од четри стотине динара.
ЈЕВРЕМ (чеше се за уветом): Много, брате!
СЕКУЛИЋ: Па добро, 'ајд' ову од триста, а ако доцније још затреба, ти си, хвала богу, ту!
ЈЕВРЕМ (још се снебива): Знаш, мислио сам...
СЕКУЛИЋ (трпа му перо у руке): Ама немаш ти ту шта мислиш. Нека мисле они у Београду којима ти требаш. Платиће они то, ако ти не платиш. Дедер, дедер!...
ЈЕВРЕМ (потписујући невољно): О, брате!...
СЕКУЛИЋ (трпа меницу у џеп): Е, тако, видиш, па да се иде на посао! У здравље! (оде)
VII
ЈЕВРЕМ, СПИРА, СПИРИНИЦА
ЈЕВРЕМ (остаје укипљен, држећи још увек перо у руци; он узноси обрве размишљајући и изражавајући незадовољство).
СПИРИНИЦА (излази из собе, за њом Спира и Павка која их испраћа): Гле, па ту је и Јеврем! Баш добро, могли би одмах да проговоримо и с њиме.
СПИРА: Нека сад, други пут ћемо.
СПИРИНИЦА: Ама, човече, хоћеш ли ме једанпут оставити на миру бар једну реч да кажем!
СПИРА: Па кажи, брате, али кад је време да се каже!
СПИРИНИЦА: Теби никад није време.
СПИРА: Па није, дабоме!
СПИРИНИЦА: Да ниси ти такав, те није ти данас време, те није сутра, све би друкче било. Него такав си за свашта!
ЈЕВРЕМ: Де, добро, шта хоћете да ми кажете?
СПИРИНИЦА: Па то, зете, решили смо ја и Спира.
СПИРА: Ето, опет: "решили смо"...
СПИРИНИЦА: Ама, пуст' ме, човече, ако бога знаш!
ПАВКА: Па пусти жену нека каже!
СПИРА: Е 'ајде, говори, говори!
СПИРИНИЦА: Па то - решили смо ја и Спира: ти зете да будеш посланик, а Спира председник општине.
ЈЕВРЕМ: Па... то може...
СПИРА: Може, ал' кад буде време томе.
СПИРИНИЦА: Ама, пусти човека нека каже.
СПИРА: Па то је хтео да каже.
ЈЕВРЕМ: Па јесте то, кад буде време. Сад не можемо ни да разговарамо о томе.
СПИРИНИЦА: То јесте. Него кажем само да знаш шта смо решили! (прилази Павки и говори јој поверљиво)
СПИРА (Јеврему): Како, како иду ствари?
ЈЕВРЕМ: Та... иду... само кошта!
СПИРА: Па кошта, али вреди.
СПИРИНИЦА: Хоћемо ли?
СПИРА: Хајде, збогом!
ПАВКА: Па дођите! (испраћа их и враћа се)
VIII
ПАВКА, ЈЕВРЕМ
ПАВКА: Нисам хтела пред њима, али ови твоји довде ми дођоше.
ЈЕВРЕМ: А зашто, Павка?
ПАВКА: Како, забога, зар не видиш како се све тумбе обрнуло! Остави што ми се од куће направи кафана и што већ нико у кући ни о чему другом не говори него о томе, него и ова опозиција у кући.
ЈЕВРЕМ: Која опозиција, Ивковић?
ПАВКА: Ништа он, али да чујеш њу!
ЈЕВРЕМ: Коју њу?
ПАВКА: Па твоју ћерку. Да чујеш само како разговара са мном и иде ми уз нос, као да је у његовој партији.
ЈЕВРЕМ: Е па, Павка, ти си је уписала у ту партију; нисам ја, па сад трпи што те снађе! Него друго сам ја хтео теби да кажем, овај... знаш, у свакој уставној земљи ред је да се кандидати уочи избора грде. Може, на пример, да изађе плакат па да каже богзна шта ружно о мени, а може тако исто да изађе плакат па да каже нешто ружно за зета. Јер како може да се агитује ако се за противника не изнесе нешто ружно? Па... хтео сам, овај, да кажем: немој ти то да примиш к срцу, а и Даница... то је, знаш, уочи избора.
ПАВКА: Ето ти сад... а шта може опет теби да измисле?
ЈЕВРЕМ: Може свакоме да измисле, само кад се хоће. Измисле ми, на пример... измисле ми... (домишља се) Измисле ми, на пример, да сам преотео туђу жену.
ПАВКА (згране се): Јевреме, помери се с места! Шта је теби, човече? Где би ти могао у тим годинама преотети туђу жену?
ЈЕВРЕМ: Па знам ја да не бих могао, али тако измисле, на пример!
ПАВКА: Ако ти измисле, нека ти нешто друго измисле. За то нећу да чујем! Гледај ти њега! Мало што је диго руке од дућана и од куће, него сад хоће и од жене да дигне руке!
ЈЕВРЕМ: Ама није, брате, ја то само онако на пример.
ПАВКА: Нећу ни на пример. Такве ствари не сме ни на пример да ти се десе. Разумеш?
ЈЕВРЕМ: Па добро мени, ал' рецимо изађу плакати у којима се каже да је Ивковић преотео туђу жену.
ПАВКА: Само да ја чујем то, ионако ми је та прошевина дошла довде!
ЈЕВРЕМ: Па не треба то тако да узимаш к срцу, то је политика.
ПАВКА: Ама, каква политика! Откуда је то политика да човек преотме туђу жену?
ЈЕВРЕМ: Не разумеш ти то, него 'ајде, благо мени, ти тамо, па поучи ћерку, да је она у мојој партији све док се не венча. После како хоће...
ПАВКА (одлазећи): То ти да јој кажеш, не слуша она више мене! (оде)
IX
ЈЕВРЕМ, ЗАТИМ ИВКОВИЋ
ЈЕВРЕМ (вади из џепа новине, развија их и седа да их чита).
ИВКОВИЋ: Добар дан!
ЈЕВРЕМ: Гле, ти си?
ИВКОВИЋ: Обећао сам доћи пред подне, али је одложено рочиште па ја пожурио.
ЈЕВРЕМ: Ако, млад си па можеш и да пожуриш. А јеси ли тако тачан и у агитацији као што си овде?
ИВКОВИЋ: Та... ради се колико се може.
ЈЕВРЕМ: Много говорите, што тако много говорите?
ИВКОВИЋ: Како говоримо?
ЈЕВРЕМ: Па тако, зборови, зборови, зборови, не остављате ниједан сокак на миру.
ИВКОВИЋ: Па и ви?
ЈЕВРЕМ: Јок ја! Ови моји може бити, али ја не, ја волим да се ћути и да се ради.
ИВКОВИЋ: Онако испод жита?
ЈЕВРЕМ: А није, него као ви, на таламбасе!
ИВКОВИЋ: А зашто не би истину казали јавно?
ЈЕВРЕМ: Овај... у политици се не каже само истина јавно, него и неистина.
ИВКОВИЋ: А то не!
ЈЕВРЕМ: Па не кажем ти, али има. Ја за мога противника не бих, на пример, никад изнео тако нешто што није истина, али има који и то раде. Има, кажу, у понеким окрузима па штампају плакате и изнесу кандидату нешто сасвим ружно, уплету чак и фамилијарне ствари.
ИВКОВИЋ: Волео бих ја да ко покуша мени изнети тако што, па би видео како би се провео.
ЈЕВРЕМ: Ето, како си пргав. Нек износи, брате, што хоће само кад ти знаш да није истина, што те се онда тиче!
ИВКОВИЋ: А што да се износи оно што није истина?
ЈЕВРЕМ: Е, па политика, борба, партија, агитација. А после, кад прођу избори, каже се лепо: ово и ово је била истина, а ово и ово није била истина. Ето, и ви сте мени у вашим новинама изнели како сам пре једанаест година, кад сам био општински одборник, појео једногодишњу порезу.
ИВКОВИЋ: Па нисте је платили?
ЈЕВРЕМ: Нисам, ал' то је застарело.
ИВКОВИЋ: А ви, зар ништа боље нисте могли измислити против мене у дописима него да сам издајник отаџбине?
ЈЕВРЕМ: То бар није ништа, то је сасвим невино. Чим се двојица не трпе, онај други мора бити издајник отаџбине. Тако је то у политици. А, после, немој ти да мислиш да су ти само то измислили, измислиће они теби још нешто горе. Не брини се, измислиће ти!
ИВКОВИЋ: Слушајте, газда-Јевреме, ја разумем, иако то не одобравам, ова средства у борби према противнику, али и то мора имати својих граница. И граница, до које ћу ја дозволити да ме нападају, то је моја лична част. Ако се ње ко дотакне, верујте да ће ми то крвљу платити.
ЈЕВРЕМ: Уха, где си ти отишао! Што спомињеш, брате, крв? Што имаш ти ту крв да мешаш, остави крв на миру!
ИВКОВИЋ: Хоћу само да вам кажем.
ЈЕВРЕМ: Немој, брате, ни да ми кажеш. Не волим ни да ми се каже: крв. Најбоље је ја и ти, овако кад смо сами, и да не разговарамо о политици, ми смо фамилија кад смо сами...
ИВКОВИЋ: Па да... али... дође, видите, тако реч.
ЈЕВРЕМ: Зато, видиш, ми не треба никад да смо сами. (на вратима) Данице! (Ивковићу) Боље да нисмо сами. (на вратима) Данице!
X
ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
ДАНИЦА (изненађена): А, то је лепо, тако сте се брзо вратили.
ИВКОВИЋ: Да, одложено је рочиште.
ДАНИЦА: А ја чујем отац разговара с неким, па мислим неко од његових људи.
ЈЕВРЕМ: А, није од мојих.
ДАНИЦА (нудећи га да уђе у собу из које је она изашла): Изволите, хоћете ли унутра? Да пробате слатко од ружа, малочас га је мајка скувала.
ИВКОВИЋ: Зар нисте ви?
ДАНИЦА: Па и ја сам помагала.
ЈЕВРЕМ (више себи): Тако, дабоме, ето то је фамилијарни разговор кад се говори о слатку од ружа, а не крв!
XI
СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ
СРЕТА (из џепа му вири ролна црвених плаката): Добар дан, добар дан желим! (смути се кад види Ивковића)
ЈЕВРЕМ: Добар дан, Срето... (збуни се и сам) Овај... (Ивковићу) Иди да пробаш слатко од ружа...
ИВКОВИЋ: Доцније... Ја бих још имао нешто посла у вароши.
ЈЕВРЕМ (Диници поверљиво): Одведи га, одведи га!
ДАНИЦА (Ивковићу): Испратићу вас!
ИВКОВИЋ: До виђења! (одлази и Даница с њим)
XII
СРЕТА, ЈЕВРЕМ
СРЕТА: Када поставимо сваку ствар на своје место онда, право да ти кажем, овај Ивковић у твојој кући није баш на своме месту.
ЈЕВРЕМ: Па... јест... ал' шта ћеш, тако се десило. (хтео би да се извуче из тога разговора) А има ли што ново?
СРЕТА: Море, како да нема, угазили смо сад већ дубоко, па сваки час новости. Ето, чуо си ваљда, да Јовица Јерковић прелази у опозицију.
ЈЕВРЕМ: Кој'?
СРЕТА: И да га чујеш шта пише. (развије једне новине и чита): "До данас сам припадао..." (говори) То већ знаш, него чуј само како свршава: (чита) "Нити ја могу више припадати партији која кандидује за посланике људе који су шверцовали шпиритус."
ЈЕВРЕМ (плане): Ама кој' шпиритус?
СРЕТА: Та онај, де!
ЈЕВРЕМ (узбуђен): Ама, шта меша он шпиритус у политику? Откуд то двоје иде заједно: шпиритус и политика?
СРЕТА: Е, ал' да видиш како сам ја њему одгудио.
ЈЕВРЕМ: Је л' допис?
СРЕТА: Па јеси ли читао дописе са потписом "Ришеље"?
ЈЕВРЕМ: Јест!
СРЕТА: Е, Ришеље - то сам ја!
ЈЕВРЕМ: Гле, молим те!
СРЕТА: Па јеси ли читао дописе са потписом "Хемоланд"?
ЈЕВРЕМ: Јес'!
СРЕТА: Е, Хемоланд - то сам ја!
ЈЕВРЕМ: Опет ти?
СРЕТА: О, колико још потписа имам ја: Барнава, Херострат, Голијат, Хаџи-Ђера, Проспер Мериме; све су то моји потписи.
ЈЕВРЕМ: Баш умеш ти то, Срето. А јеси ли му добро казао?
СРЕТА: Коме, Јовици? Слушај само: "Наша нација пребољева једну тешку болест, којој је једини излаз препород !" То му дође знаш као мало философски увод, а после му, овде даље, опет на један философски начин кажем: "Јовице, магарчино једна, зар ти смеш да говориш о шпиритусу, кад си лиферовао војсци цркнуто месо?"
ЈЕВРЕМ (задовољно): Јес' јес', то ти њему, тог (спази му плакате у џепу) А шта ти је то?
СРЕТА: Које?
ЈЕВРЕМ: То црвено?
СРЕТА: А ово? Па то је оно.
ЈЕВРЕМ: Које оно?
СРЕТА: Оно што је саставио Секулић, штампао сам и већ се лепи по улицама.
ЈЕВРЕМ (уплаши се): Ама да није то за онога? (показује на Ивковићеву собу)
СРЕТА: Па јесте, за ову жену!
ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате!
СРЕТА: Слушај! (развија и чита један плакатић): "Содома и Гомора".
ЈЕВРЕМ: А што те црквене речи?
СРЕТА: То је само наслов. Слушај (чита): "Адвокат овдашњи, Ивковић, којега извесне пропалице и бескућници кандидују и за народног посланика, преотео ми је венчану жену и јавно се с њом састаје...
ЈЕВРЕМ (престрављен маше руком да престане читати): Чекај! (оде до Ивковићевих врата и ослушне, оде и до других па провири и опет се врати Срети) Читај лакше!
СРЕТА (наставља): "... и јавно се с њом састаје наочиглед целог грађанства, а на поругу јавнога морала. И такав човек заступа правду пред судом, и такав човек сме да се кандидује за народног посланика. На част странци која ће се и таквом перјаницом закитити Сима Сокић."
ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате, наружисте грдно човека!
СРЕТА: Наружисмо, дабоме. Ено, већ се лепе плакате по улицама и збира се свет у гомилама па чита. Ово сам теби донео (даје му) једно стотинак комада да растуриш по чаршији.
ЈЕВРЕМ: Ама, ко да растури, је л' ја?
СРЕТА: Па јес', пошаљи по твом шегрту по дућанима.
ЈЕВРЕМ: Ама, зар ја? Е, то, нећу!
СРЕТА: Како нећеш?
ЈЕВРЕМ: Па... овај... он је брате, мој зет!
СРЕТА: Ако је твој зет, није народни зет; а ако хоћеш право да ти кажем, боље би било да није ни твој зет. Одсекле су ми се ноге кад сам у чаршији чуо да ти се испросила ћерка. Кажем Јоци цревару: Ивковић је овакав, Ивковић је онакав, и већ кажем му најгоре што се може рећи о живом човеку, као што је то ред приликом агитације, и кажем му још: ето, зато не треба да гласаш за њега. А он вели: па кад је он тако рђав човек, зашто му Јеврем даје кћер?
ЈЕВРЕМ: Па није он тако рђав човек!
СРЕТА: Па кад није, нека он буде посланик. 'Ајд' нека он буде посланик. Да гласамо сви за њега. Је л' хоћеш?
ЈЕВРЕМ (чеше се за увом): Па оно... тако је, право да кажеш, него...
СРЕТА: Или ако нећеш за њега, 'ајд' да гласамо за Лазу кломфера.
ЈЕВРЕМ: За каквог Лазу кломфера?
СРЕТА: И његова је листа јутрос потврђена у суду.
ЈЕВРЕМ: Ама, каква листа? Па чији је он кандидат?
СРЕТА: Социјалистички.
ЈЕВРЕМ: Па зар и они?
СРЕТА: И они, дабоме!
ЈЕВРЕМ: И Лаза кломфер кандидат?
СРЕТА: Јес'!
ЈЕВРЕМ: Е, што не иде - не иде. Откуд он може да буде кандидат? Пење се на куће и леми олук. Дође неки странац и водиш га кроз варош да му покажеш знаменитости, а Лаза чучи на крову. Странац те, на пример пита: ко је онај човек што чучи на крову? - А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то буде?
СРЕТА: Море, не бригај ти бригу неће он више никад чучати на крову кад чучне једанпут на посланичку дијурну.
ЈЕВРЕМ: То јесте!
СРЕТА: Према томе, видиш, сад имаш два противника, па се мора још живље радити. Мора се приправити јавно мнење и зато су, видиш, потребне ове плакате. Знаш ли ти, молим те, шта је то мнење?
ЈЕВРЕМ: Па... новине.
СРЕТА: Море јок, какве новине! У новине дође оно што је печено већ. А док се то испече, има ваздан посла. Треба да се замеси у наћве, да се посоли, да нарасте, да се метне у калупе, па на лопату, па у пећ.
ЈЕВРЕМ: Па да се испече.
СРЕТА: Да се испече, јест, ал' дела га умеси ако си мајстор. А знаш ли ти: како се меси јавно мнење? Још ујутро рано, чим се пробудим, па док се опасујем, а жена ми донесе чашу воде са парчетом шећера, и каже ми шта је чула од прија-Маце кад је на бунару захитала воду. А не опасујем се ја само ујутру и не пијем воду са шећером само ја ујутру, него и ти и овај и онај и свима нама каже понешто жена. Е, видиш, то све ми поберемо сваки од своје куће, па 'ајд' у кафану на ону прву кафу што се изјутра пије. Ту дође и поштар који је већ читао новине, ту дође и телеграфиста који прича да на десно уво уме да чује интернационалне телеграме, кад пролазе кроз жицу, па ту писар из начелства који зна шта је поверљиво дошло, па онда ту ми сви остали. И како ко почне да срче кафу, тако изручује на сто све што је чуо и све што зна. Тако се ту на сто скупи пуно новости и ми почнемо да их месимо. Један дода соли, други бибер, трећи долије мало воде, четврти поспе још мало брашна да буде гушће, па кад се растанемо, а оно видиш, распршти се јавно мнење у све сокаке, у све дућане и у све канцеларије. И, онда, то ти је као кад бациш млево у воденицу. Букће и фркће варошки камен од јутра до подне и меље оно што смо ми бацили под камен. Ето, видиш, како се прави јавно мнење, ако ниси знао.
ЈЕВРЕМ: А то све ви кувате тамо пред "Народном гостионицом"?
СРЕТА: Тамо, дабоме! Требало би и ти који пут да свратиш тамо, међу нас.
ЈЕВРЕМ: Требало би, видим да би требало, али право да ти кажем немам кад.
СРЕТА: Па шта радиш по цео дан код куће?
ЈЕВРЕМ: Бринем се... ето, то, по цео дан се бринем.
СРЕТА: Шта ког ђавола бринеш кад ми носимо твоју бригу?
ЈЕВРЕМ: Није за изборе, него се бринем ако будем изабран. Знаш откако сам се решио да будем народни посланик, а мене све онако нека туга подилази. Није управо ни шала! Велика сала - па ту клупе, па пуно људи, па министри, па онда ту публика и народ и сви вичу, на пример... Оно кад вичу сви, и лако је, вичем и ја, па ето ти. Али тишина, брате мој, тишина, на пример. Полети мува и цела скупштина чује зуууц... формална тишина. А тек председник узме звонце па: зиминими, зиминими, ними, ними, ними! Господин Јеврем Прокић има реч! А?!
СРЕТА: А ти устанеш па говориш.
ЈЕВРЕМ: Јест, говориш, али ти се стигне срце па се направи оволичко...
СРЕТА: Слушај, брате, да поставимо сваку ствар на своје место. Знаш како ти је то у скупштини: ако говориш за владин рачун, опозиција ће рећи да си глупо говорио, а ако говориш за опозицију, владина ће странка рећи да си глупо говорио. У сваком случају, не гине ти да глупо говориш, па онда...
ЈЕВРЕМ (прекида га): Ама није то. Мени је свеједно шта ћу ја да говорим, него је овде питање како ћу да говорим?
СРЕТА: Па тако лепо, устанеш па говориш.
ЈЕВРЕМ: Јест, устанеш! А вилице ти се стегле и језик одебљао, а сузе ти наишле на очи...
СРЕТА: Море, ослободићеш се, полако!
ЈЕВРЕМ: Па то сам, знаш, и хтео да пробам, да се ослободим.
СРЕТА: Како да пробаш?
ЈЕВРЕМ: Чекај да видиш. (погледа најпре на врата леве собе и затвори их, навири затим кроз кључаоницу Ивковићеве собе, а затим куца на врата Данице, гунђа сам за себе) Гледај ти, молим те, ње!
XIII
ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ
ДАНИЦА (улази споља): Ево ме!
ЈЕВРЕМ: Је л' тамо онај твој?
ДАНИЦА: Није, отишао је.
ЈЕВРЕМ: Па шта ћеш ти тамо?
ДАНИЦА: Па ја чувам кључ од његове канцеларије.
ЈЕВРЕМ: Ти?
ДАНИЦА: Јесте!
ЈЕВРЕМ: Добро, чуваш кључ то разумем. Ал' шта ћеш у канцеларији?
ДАНИЦА: Читала сам.
ЈЕВРЕМ: Шта си читала?
ДАНИЦА: Нешто!
ЈЕВРЕМ: Нешто. Даћу ја теби нешто! 'Ајд' тамо у кујну, код мајке, па ради нешто. 'Ајд'!
ДАНИЦА: Идем. (оде)
XIV
ЈЕВРЕМ, СРЕТА
ЈЕВРЕМ: Нешто!
СРЕТА: Тако је то, дабоме, кад ти је он у кући.
ЈЕВРЕМ: Нешто, хм, нешто! (затвори врата кроз која је Даница отишла) Ето, сад нема никог. Молим те ко брата, узми ово звонце па седи, ево овде седи, па да ми даш реч. Хоћу баш да пробам. Не знаш како ме то мучи.
СРЕТА: Можемо, можемо! (седне за сто) Чекај прво да поставимо сваку ствар на своје место. (меће звонце) Тако. 'Ајд' сад! Седи ти тамо па тражи реч!
ЈЕВРЕМ (оде још једном те ослушне на вратима, па се враћа и седа на столицу према Срети, укрути се, искашље, устане са столице и диже руку увис): Молим, господине председниче, за реч!
СРЕТА: Ама, чекај, куд си навро! Не иде то тако! Прво да отворим седницу.
ЈЕВРЕМ (седне).
СРЕТА (устане, силно звони и раздере се): Мир, мир кад вам кажем! Јесте ли сви на броју?
ЈЕВРЕМ: Јесмо!
СРЕТА: Молим господу стенографе да се спреме. Молим господина секретара одбора за молбе и жалбе да ми да пословник да ми се нађе при руци. Молим посланике да говоре учтиво, како се не би дешавали сукоби, молим галерију да одржава ред. Мир кад вам кажем! (седне)
ЈЕВРЕМ (као пре): Молим господине председниче, за реч! (седне)
СРЕТА (дуго звони): Господо, господин Јеврем Прокић има реч!
XV
ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ
ПАВКА (на вратима): Јевреме, црни Јевреме!
СРЕТА (строго): Пст!
ЈЕВРЕМ: Ћути, иди одавде!
ПАВКА: Ама, само да ти кажем.
СРЕТА (љутито звони): Молим, на место, не дозвољавам да говори ко нема реч!
ЈЕВРЕМ (Павки): Иди кад ти кажем!
ПАВКА: Дућан, Јевреме!
СРЕТА: Тражите реч!
ЈЕВРЕМ: Немој да тражиш реч, него да нас оставиш! Молим те, Павка, да нас оставиш!
ПАВКА: Ама дошао шегрт из дућана да јави...
ЈЕВРЕМ: Нек јави теби, а мене остави на миру. 'Ајде 'ајде, ово је важније. (изгура је и опет затвори)
XVI
СРЕТА, ЈЕВРЕМ
СРЕТА (звони): Јесу ли удаљени сви који су ненадлежни?
ЈЕВРЕМ (седајући): Јесу!
СРЕТА (звони); Господо, господин Јеврем Прокић има реч!
ЈЕВРЕМ (сав се пренео у скупштинске клупе и целу ствар узима озбиљно и очајно; кад добије реч, осети да му је заиграло срце и преплаши се; затим се прибере, па се свечано диже, искашљује се и заузима говорнички став): Поштована господо, народни представници ове куће!... Ја... овај... ја... На пример... (запео, не уме даље, очајно размишља)
СРЕТА (звони): Молим, немојте прекидати говорника!
ЈЕВРЕМ (прибира се, брише чело и одважи се поново): Поштована господо, представници ове куће!...
СРЕТА (звони): Молим говорника да не говори по два пута о истоме предмету.
ЈЕВРЕМ (прилази Срети фамилијарно): Знаш, ја сам хтео...
СРЕТА (звони енергично и дере се): На место! Молим господу посланике да заузму место, галерија нека заузме место, стенографи нека заузму место, влада нека заузме место, народ нека заузме место, сваку ствар треба поставити на своје место!(звони)
ЈЕВРЕМ (преплашен одлучношћу Сретином седне поражен на своје место).
СРЕТА (обично): Аха! Је л' видиш шта је власт? Мислиш ти то је тако? А шта мислиш тек тамо, у Скупштини, галерија, жандарми, па полијелеји...
ЈЕВРЕМ (забринуто): Није лако!
СРЕТА: Зато је, видиш, држава и одредила по дванаест динара дијурне од седнице, за тај страх што га поједеш. 'Ајде, седи па из почетка да се ослободиш мало.
ЈЕВРЕМ: Ал' немој да ме буниш! (нешто храбрије) Молим за реч!
СРЕТА (звони): Господин Јеврем Прокић има реч.
ЈЕВРЕМ (диже се, говори мало одважније): Поштована господо и браћо, представници народни, у нашој земљи има разних неправилности. Буџет, на пример, није у равнотежи према свима грађанима... Док... овај... један крај... један крај наше отаџбине има и шуму и расадник и стругару и... окружну команду, на пример, дотле се у другом крају не примењује правилно закон о накнади штете причињене градом, на пример...
СРЕТА: Тако је!
ЈЕВРЕМ (охрабрен): Ја сам, браћо моја, дуго размишљао о томе како да се томе злу које се укоренило у нашем народу стане на пут и дошао сам до закључка да је најбоље да се то остави влади да она размишља о томе.
СРЕТА (једним гласом): Тако је! (другим гласом) Није тако! (првим) Јесте! (другим) Није! (првим) Ви, док сте били на влади, упропастили сте ову земљу! (другим) Ћутите ви, издајници. (првим) Ко је издајник? (другим) Ти! (првим) А ти си лопов и хуља! (својим гласом) Пљус! Пљус! (шамара по ваздуху док и самог Јеврема не ошамари. (затим звони силно) Мир, мир, господо! Молим, чувајте достојанство овога дома! Умољава се господин посланик који је опалио шамар овоме другоме господину посланику да тргне шамар натраг. Скупштина прима к знању овај шамар и прелази преко истога на дневни ред!
ЈЕВРЕМ (за све време са чуђењем га посматра): Шта ти је?
СРЕТА: Па хоћу брате, да ти потпуно представим Скупштину. После сваког значајнијег говора мора да се ларма. Једни вичу: "Тако је!" други: "Није!" Па онда једни викну: "Ти си издајник!" А други: "Ти си лопов!" Па онда један посланик опали другоме шамар, и онда се пређе на дневни ред.
ЈЕВРЕМ: А како ти изгледа, могу ли? А?
СРЕТА: Дотераћеш се ти још како.
ЈЕВРЕМ: Само молим те да свратиш чешће, па још кој' пут овако.
СРЕТА: Може, доћи ћу сутра. На дневном је реду сутра закон о непосредној порези. Упамти то!
XVII
ГОСПА МАРИНА, ПРЕЂАШЊИ
МАРИНА (долази споља): Добар дан, пријатељу, добар дан, желим! Ју, да вас нисам у послу прекинула?
ЈЕВРЕМ: А није, свршили смо!
МАРИНА (пакосно): Нека трговина ваљда?
ЈЕВРЕМ: А није... онако посао!
СРЕТА: 'Ајд' ја одох!
ЈЕВРЕМ: Па дођи сутра. Закон о непосредној порези, рече?
СРЕТА: Јес'! Збогом!
ЈЕВРЕМ: Збогом!
СРЕТА (одлази).
XVIII
МАРИНА, ЈЕВРЕМ
МАРИНА (пошто је Срета отишао): Ово мени, пријатељу, личи на агитацију; чим је тај Срета ту.
ЈЕВРЕМ: Па шта ћеш, пријо, и то је посао!
МАРИНА: Оно и јесте посао, како да није! А због тога сам, ако хоћете, и дошла да разговарамо.
ЈЕВРЕМ: Па ако, пријо, да разговарамо. Извол'те, седи!
МАРИНА (седајући): Ја мислим, пријатељу, да за такве ствари као што је, што кажу, веза за цео живот, треба најпре искреност.
ЈЕВРЕМ: Треба!
МАРИНА: И онда, знате, кад нема искрености на првом кораку, онда, што кажу, нема живота.
ЈЕВРЕМ: Нема! (он у један мах спази црвене плакате које је Срета оставио, претрне жив и шчепа их те мерка на све стране собе где би их сакрио)
МАРИНА: И онда, кад је тако, ја не разумем ову вашу агитацију?
ЈЕВРЕМ (сакрије плакате иза леђа): Коју агитацију на пример?
МАРИНА: Па то, што хоћете да будете народни посланик.
ЈЕВРЕМ: А, то? (врати плакате под мишке)
МАРИНА: Ми кад смо просили ваше дете, ви нисте казали да хоћете да будете народни посланик, а то се противи искрености!
ЈЕВРЕМ: Којој искрености?
МАРИНА: Видите, газда-Јевреме, ја ћу да будем отворена. Ваш зет вам то, може бити, неће рећи, ал' бога ми, ја волим с фарбом на среду.
ЈЕВРЕМ: Па јес', ви волите!
МАРИНА: Не кажем, пријатељу, да се нама није допала девојка, и што кажу, споразумели смо се као људи и за све друго што припада девојци и што је потребно за брачни живот. Али, пријатељу, кад је дошло до тога да се изађе с фарбом на среду, онда вам ја морам рећи да смо ми на друго рачунали.
ЈЕВРЕМ: На шта друго?
МАРИНА: Видите, пријатељу, ваша фамилија, изгледа, врло велика?
ЈЕВРЕМ: И моја и женина.
МАРИНА: Можда најмање двадесет до тридесет гласова, а то није мало кад се гласа за изборе.
ЈЕВРЕМ: Па није!
МАРИНА: Па видите, ја вам морам рећи да смо ми и на то рачунали. Кад год сам долазила у вашу кућу, а ја сам пребројавала по вашим зидовима мушке главе и мислила у себи: ето, мој сестрић, уз жену, добиће као мираз и ових тридесет глава.
ЈЕВРЕМ (изненађен): Ама уз какву жену?
МАРИНА: Па, молим вас лепо, кад би рецимо с ваше стране постојала искреност, коме би другом ви дали те гласове него своме зету? Ето, кажите сами!
ЈЕВРЕМ: Гле сад! На шта па она рачуна? Па зар, бре, дајем паре, па дајем намештај, па дајем девојку; па сад још и целу фамилију да му дам?
МАРИНА: Не кажем то, пријатељу, ал' овде је реч о искрености. Да смо ми знали да ви хоћете да будете посланик...
ЈЕВРЕМ: А да сам ја знао да он хоће да буде посланик...
МАРИНА: Па лепо, пријатељу, ал' кад се хоће, све се то још може поправити.
ЈЕВРЕМ: Како да се поправи?
МАРИНА: Можете се ви још и одрећи!
ЈЕВРЕМ: Шта кажеш: да се одречем? Ама кој' да се одрече? Зашто да се одречем? Чега да се одречем?
МАРИНА: Да се одречете фамилије у корист вашега зета!
ЈЕВРЕМ: Ама, како, побогу брате, да се одречем фамилије?
МАРИНА: Хоћу рећи, није фамилије, него да се одречете кандидације у корист вашега зета. А ваша фамилија да гласа за њега.
ЈЕВРЕМ: А дакле, то му је дакле та искреност?
МАРИНА: Па јесте, то је, ако хоћете!
ЈЕВРЕМ: А је л' те он, бога ти, пријо, послао да ми говориш?
МАРИНА: Боже сачувај, пријатељу! Али сам ја, знате, ову ствар сасвим искрено почела па сам рада да се одржи та искреност између нас.
ЈЕВРЕМ: Па то искреност, да се ја одречем кандидације?
МАРИНА: Може то, пријатељу, да се удеси па и да се не одречете. Кад у породици влада искреност, онда је лако споразумети се. Могли би ви и да останете кандидат, па нека гласају за вас ваши људи, а ваша фамилија да гласа за вашега зета. Ето, то би био ред!
ЈЕВРЕМ: И ред би био да он иде у Скупштину, а ја да не идем.
МАРИНА: Па и јесте то ред, ако хоћете.
ЈЕВРЕМ: Е неће га отићи! И не само моја ближа фамилија, већ и они што ми падају род по маћехи и све што њима пада род, неће гласати за њега.
МАРИНА (устаје): Уосталом, сигурна фамилија! Што се ја ту једим кад ионако не би било никакве користи. Пола фамилије и нема право да гласа!
ЈЕВРЕМ: Кој' нема право гласа?
МАРИНА: Ја не знам ко - ал' погледајте их само, (показује фотографије) саме њушке.
ЈЕВРЕМ: Какви су да су, за мене ће да гласају, а ви, пријо, немојте да вређате ничију фамилију!
МАРИНА: Молим вас, искреност није увреда, а ако ви на увреду изврћете, онда боље да прекинемо тај разговор. Идем ја да обиђем прија-Павку.
ЈЕВРЕМ: Па јес', то је најбоље!
МАРИНА (полазећи у собу): Као да нисмо ни разговарали, пријатељу!
XIX
ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН
ЈЕВРЕМ (гунђа): Ко да нисмо разговарали! Дај ми фамилију, па онда, као да нисмо ни разговарали. (он тек сад види да држи још под пазухом црвене плакате) О, господе боже, где ћу с овим? (тражи где би их сакрио, па кад не налази, он их трпа у џеп од капута)
МЛАДЕН (уноси једно писмо): Писмо, газда!
ЈЕВРЕМ: Је л' за мене?
МЛАДЕН: Јес'!
ЈЕВРЕМ: Ко је донео?
МЛАДЕН: Један жандарм.
ЈЕВРЕМ (шчепа грчевито): Па што не говориш да је жандарм донео! (отвара и гледа потпис) Секулић. (чита): "Газда-Јевреме, у кафани код, Слободе скупио се цвет грађанства, који ће сад твојој кући да те у име народа поздрави. Ја сам их частио, рачун износи 87 динара. Одушевљење велико. Дочекај их лепо и одржи им један говор. Твој Секулић." (престрави се) Ето ти сад! Откуд сад наједанпут да се скупи цвет грађанства? И какав говор, откуд мени говор? (збуни се и устумара) Иди, Младене, чекај немој да идеш... (чита писмо): "Рачун износи 87 динара, одушевљење велико." (Младену) Зови ми овамо... Та што си се збунио? Што си се збунио, ког ђавола, као да ћеш ти да држиш говор? Иди ми зови Даницу... Немој... Ја ћу је звати... Иди напоље пред капију, па кад видиш грађанство... је л' знаш шта је грађанство? - кад видиш грађанство да иде овамо, а ти да ми јавиш. 'Ајде, 'ајде брже!
МЛАДЕН (оде).
XIX
ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА
ЈЕВРЕМ (збунио се и узмувао, не зна на коју ће страну ни шта да почне): Шта сам оно хтео...? (сети се) А, јест!... Не, није! Не знам просто ни с кога краја да почнем... Е, ово је баш права ситуација. И дедер ти сад реци ми, шта да радим? (размишља се и досети се) Младене! (на друга врата) Данице, Данице?
ДАНИЦА (улази): Шта је?
ЈЕВРЕМ (домишља се): Ти имаш леп рукопис?
ДАНИЦА: Немам!
ЈЕВРЕМ: Немаш, али лакше пишеш. Мени је лакше да дигнем сто кила него да напишем једно, а немам дара за писање. Па дабоме, не може човек за свашта да има дара. (шета узбуђено и фркће)
ДАНИЦА: Шта ти је?
ЈЕВРЕМ: Тек што нису дошли, разумеш ли, тек што нису дошли!
ДАНИЦА: Ко, забога?
ЈЕВРЕМ: Ко? Депутација! Знаш ли ти шта је то депутација? Грађанство, цвет грађанства, народна свест, демонстрација. Знаш ли ти шта значи то кад ти народна свест дође у кућу? Ја бих волео да видим тога кога то не би збунило?
ДАНИЦА: Па је л' треба да им говориш?
ЈЕВРЕМ (дрекне): Па то је оно! И бар да су ми раније јавили? Откуд човеку може овако напречац да падне што паметно на памет? О људи божји, шта ме је снашло? Па онај ми још помиње шпиритус! Шпиритус, ја! Нек дође да види шта је шпиритус!... Овај, седи молим те, па пиши.
ДАНИЦА: Немам хартије.
ЈЕВРЕМ: Па разуме се да нема, ко је од нас то мислио па да спреми хартије? (вади из џепа пуно хартија, загледа једно писмо) "Поп Спира..." (чита) "Ал' ако си сигуран да ми израдиш помиловање за оно што су ме обедили да је моја служавка родила"... (говори) Ево, ова је половина чиста. (оцепи и да јој) Пиши, молим те!
ДАНИЦА (умочи перо и седа)
ЈЕВРЕМ (шета узбуђено, мисли и грицка нокте): Да л' да кажем "Господо"? Не, боље је "Грађани"! Или, чекај, бриши "Грађани", па кажи: "Браћо!" Јеси ли написала "Браћо"?
ДАНИЦА: Јесам.
ЈЕВРЕМ: Е, добро, с тим смо готови. (мисли) Сад би требало нешто и да се каже људима. Не може само "Браћо!" (опет мисли) Напиши... Е, па де сад, кад они тако изненада... Напиши... напиши... Чекај, немој ништа да напишеш. (ухватио се обема рукама за главу, па очајно гледа у земљу)
ДАНИЦА: А, да знаш, оче, што је господин Ивковић диван говор написао да га прочита својим бирачима!
ЈЕВРЕМ: Дабоме, лако је њему кад унапред зна да ће говорити. А откуд ти знаш да је диван говор?
ДАНИЦА: Ено му и сад стоји на столу. Оно "нешто" што сам читала малопре кад си ме ти грдио - био је тај говор. Нашла сам га на столу, па сам га читала. Диван говор!
ЈЕВРЕМ: Па добро, шта каже, знаш ли макар прве речи?
ДАНИЦА: Не знам!
ЈЕВРЕМ: Баш си права ћурка, зар ниси могла да упамтиш макар прве речи?
XX
МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ
МЛАДЕН (упадне и раздере се): Иду!
ЈЕВРЕМ (престрављен): Ко, брате? Говори, ко?
МЛАДЕН: Ево их озго, тек што нису дошли!
ЈЕВРЕМ: Ама што урлаш, побогу брате! Ко иде? (шчепа га и дрмуса) Говори, ко иде?
МЛАДЕН: Народ, депутација. Дотрчао један келнер из кафане па каже: "Послао ме господин Секулић да кажем газда-Јеврему да иду."
ЈЕВРЕМ (збуни се још више): Дабоме да иду, разуме се да иду. Можда су већ врло близу, а ја још не знам ни како да почнем. (узмува се, збуни се, тури руку у џеп и нађе оно звонце; звони па се тргне и баци га на земљу као да се опекао) Којешта, откуд сад опет ово звонце и шта ће ми то звонце? (крсти се) Господе боже, нашта ће ово изаћи. (спази Младена и издере се) Ама, шта си ми ту стао као... Бленеш само! Иди, иди напоље па да ми јавиш кад их видиш на углу! (Младен оде Даници) Па и ти, брате, иди па спреми за послужење!
ДАНИЦА: Хоћу ли ракију?
ЈЕВРЕМ: Јесте, ракију!
XXI
ЈЕВРЕМ (сам; дохвати оно звонце са пода и метне га на сто): Бар да је упамтила само почетак од његовог говора. (шета узбуђен) Мора да су већ близу. Може бити сасвим близу? (гледа на прозор) Не види се, а и да се види, шта имам од тога, кад немам ни речи написане, а они иду и тек што нису дошли. (наслони се на сто) "Браћо!" (наслањајући се напипа опет звонце па га шчепа и баци на под) А он има диван говор, читала га је Даница и каже да је диван. И сад тај говор стоји банбадава тамо на столу, а ја - немам ни речи. (сине му мисао у главу) Бога ми, и то би могло... зашто да стоји банбадава, а он може да напише и други? (ослушкује) Канда се чује ларма? Море, ови одистински иду! О, брате, што ме снађе напаст ни крива ни дужна! (ослушкује на Ивковићевим вратима) Није овде, отишао је у агитацију. (вири) А говор ено га тамо столу лежи. (вади кључ из џепа) Добро каже Секулић, да измакнемо орман. (откључава полако врата, обзире се и шапће) Он може написати и други. (улази у Ивковићеву собу, а мало затим враћа се радостан, са говором у руци, заборављајући да затвори врата за собом; кад уђе у собу, развија и разгледа) И што је главно, читко написано! (споља се чује ларма)
XXII
ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН, ГРАЂАНИ
МЛАДЕН (утрчи): Ево их! (отвара широм врата) Извол'те, браћо!
ГРАЂАНИ (улази гомила разноликих типова, који су помало и ђорнути; пре уласка се гурају на вратима или застајући нуде један другога да уђе; међу њима је и Срета; још од уласка на његову команду вичу): Живео газда Јеврем Прокић! Живео народни посланик!
СРЕТА (прилази Јеврему): Један ће говорити, да одговориш! (враћа се гомили и нуди поједине да говоре)
КАФАНСКИ МОМАК (прогура се кроз гомилу н прилази Јеврему подносећи му једну хартију): Послао господин Секулић да се плати.
ЈЕВРЕМ: Шта је то?
КАФАНСКИ МОМАК: Рачун за ове што су пили.
ЈЕВРЕМ (узима рачун и трпа га у џеп): Добро, после!
ТРИ ГРАЂАНИНА (испадају из гомиле напред и почну једновремено): Газда-Јевреме!... (Погледају се, па као уступајући један другом, сва се тројица повуку натраг)
СРЕТА (упадне у гомилу, грди их и изгура једног).
ЧЕТВРТИ ГРАЂАНИН: Дра... драги газда-Јевреме! Ми овде, ми што нас видиш и како се узме ствар. То смо ми. (не уме даље, збунио се, очајно гледа у гомилу из које су га изгурали)
ПЕТИ ГРАЂАНИН: Да, ми сви, као што рече брат предговорник, ако се ствар озбиљно узме, ми смо они што ћемо гласати. Ми желимо да ти идеш у Скупштину од народне стране и да радиш такве ствари које ће за народ бити корисне. А ми сви што нас овде видиш, као што рече брат предговорник, ми ћемо увек за тебе да гласамо и да гинемо ако треба. У то име кличем: живео газда Јеврем Прокић!
СВИ: Живео народни посланик!
ЈЕВРЕМ (за све време био је у великом узбуђењу и забуни гледајући нетремице у таван): Господо и браћо! Драги грађани и наши бирачи. (ушепртља се и тура руку леви џеп, где напипа црвене плакате; тури затим у десни џеп и напипа Ивковићев говор. Разведри му се лице задовољством и извади хартију, али уместо говора извади рачун који је малопре добио и стане га наглас читати) Браћо! Четрдесет и два литра вина... (прекине) Ко ми сад даде овај рачун? (згужва љутито и баци на земљу, па извади Ивковићев говор и чита) Браћо! Хвала вам на изразима поверења, које ми је утолико драгоценије јер стојим пред озбиљним задаћама и тешким дужностима. Ми се, браћо, морамо упорно и одлучно борити противу данашње владе која није израз народа и која се својим делима далеко удаљила од народних жеља и народних потреба...
СВИ: Тако је! Тако је!
ЈЕВРЕМ (пао у ватру и сад све слободније чита): Наша је земља, браћо, задужена и разривена, закони су осрамоћени и проиграни, а народ је оголио и обосио...
СВИ: Тако је!
XXIII
ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ
ПАВКА (улетела је сва зајапурена): Јевреме!
ЈЕВРЕМ (маше јој руком да ћути и наставља): Хоћемо ли, браћо, владу која је народ упропастила и даље да помажемо? Не, нећемо...
СВИ: Нећемо!
СРЕТА (узврдао се, не зна шта ће час трчи Јеврему и говори му, час грађанима и објашњава им нешто).
ПАВКА (очајно): Јевреме, дућан је покраден!
ЈЕВРЕМ: Нека је покраден!
СРЕТА: Слушај, газда-Јевреме...
ЈЕВРЕМ (маше му руком да ћути): И зато, браћо, ја с вама заједно узвикујем: доле влада!
СВИ: Доле влада!
ДАНИЦА (унела је служавник са ракијом и стала у страну, очекујући крај говора те да послужи).
МАРИНА (изишла је за њом и стала на праг од собе).
СРЕТА (објашњава се живо са Јевремом, који га не разуме).
ИВКОВИЋ (нашао врата од своје собе отворена, упада љутито држећи један од оних црвених плаката у руци): Господине тасте, ово је клевета која се крвљу плаћа. Ви и ваши људи ово растурате!
ДАНИЦА (врисне и испусти служавник).
ПАВКА (очајно): Јевреме, дућан!
СРЕТА: Газда-Јевреме, поправљај ситуацију!
ЈЕВРЕМ (збуњено и тупо посматра све редом, он никог' не чује и никог' не разуме и најзад очајно узвикне): Доле влада!
СВИ: Доле!
СРЕТА (публици): Е, сад је постављена свака ствар на своје место!