Над животом

Над животом

I
Осећам, полудећу пролећа овог
због неке далеке лепоте.

Смејем се,
а све ми је као да суза нека
огромна у мени сија,
и као да туга тешка
кроз мене протиче.
Смејем се,
а све као да ме се душа чија
горко дотиче.

II
Осећам, полудећу пролећа овог
због неке далеке лепоте
под небом рођеног бола,
и занесена лутаћу
испод звезданих кола.

И ма где била, увек ћу
бити на високом брегу
испод самога свода.
И ма шта гледала,
видећу на водама сенку брода.

И када лета буду
и узри на њивама клас,
чиниће ми се да чујем
злослутница раних
благо растужен глас.

И ма сунце сијало,
ја ћу чути шапате
младе априлске кише.
О, полудећу, полудећу
и нећу никада више
из пролећа овога побећи,
и вечно ћу о њему снити.

Ни опазити нећу
живот што тек ми нагли;
а прошлости за мном стаза,
као змија,
у мален котур ће се свити
и нестати у магли.

III
И осећам, остаћу жедна
ове далеке лепоте;

и враћаћу се на овај свет
у доба кад злослутнице
једнолико јадају;
у доба кад цвета цвет
зеленога кукурека,
и младе кише падају
у смех сребрених река.

И заплакаћу кад спазим
облака белог галије
небом занихан ход.
И биће ми све жалије
кад реком широком мине брод,
и однекуд рупце беле занишу,
занишу у поздрав рупце беле
далеки дани који ми беху
по болу и смеху
на земњи род.