Nad životom

Nad životom

I
Osećam, poludeću proleća ovog
zbog neke daleke lepote.

Smejem se,
a sve mi je kao da suza neka
ogromna u meni sija,
i kao da tuga teška
kroz mene protiče.
Smejem se,
a sve kao da me se duša čija
gorko dotiče.

II
Osećam, poludeću proleća ovog
zbog neke daleke lepote
pod nebom rođenog bola,
i zanesena lutaću
ispod zvezdanih kola.

I ma gde bila, uvek ću
biti na visokom bregu
ispod samoga svoda.
I ma šta gledala,
videću na vodama senku broda.

I kada leta budu
i uzri na njivama klas,
činiće mi se da čujem
zloslutnica ranih
blago rastužen glas.

I ma sunce sijalo,
ja ću čuti šapate
mlade aprilske kiše.
O, poludeću, poludeću
i neću nikada više
iz proleća ovoga pobeći,
i večno ću o njemu sniti.

Ni opaziti neću
život što tek mi nagli;
a prošlosti za mnom staza,
kao zmija,
u malen kotur će se sviti
i nestati u magli.

III
I osećam, ostaću žedna
ove daleke lepote;

i vraćaću se na ovaj svet
u doba kad zloslutnice
jednoliko jadaju;
u doba kad cveta cvet
zelenoga kukureka,
i mlade kiše padaju
u smeh srebrenih reka.

I zaplakaću kad spazim
oblaka belog galije
nebom zanihan hod.
I biće mi sve žalije
kad rekom širokom mine brod,
i odnekud rupce bele zanišu,
zanišu u pozdrav rupce bele
daleki dani koji mi behu
po bolu i smehu
na zemnji rod.