Над гробом своје миле мајке
Ој да знадеш, мајко мила!
Каква бол ми срце кружи,
Каквом тугом твој син харни
Непрестано плаче, тужи.
Нема мира ни утјехе,
Ти би њега утјешила,
Кад га јади би допали
Уздан'о би: мајко мила!
А сад те више није,
Смрт немила тебе узе,
С тога, мајко, слатка мајко,
Мораш л'јеват' горке сузе.
До сад моје срце није,
Знало, што ће туга рећи:
Кад сам тебе милу им'о,
У свакој сам био срећи.
Са пољупцем твојим светим,
Ведрила се душа моја,
Тебе зивљах сред тишине
И вапијах по сред боја.
А сад, ко ће да зам'јени
Оно име пуно сласти?
Чија ли ће љубав имат'
Нада сином твоје власти?
Ах' ничија! Ни осјена
Бит' не може, јасно то је –
За то ј' мајко, тако силно,
Уцвиљено срце моје.
Ој љубави материнска,
Врело среће најмилије!
Јер ко има живу мајку,
Њега благо сунце грије.
Ал' кад Бож'ја воља хтједе,
Да ми т' слатки живот скрати,
Мени само преостаје
Да т' ускликнем: драга мати!
Насеље ти рајско дао
Господ души, мајко мила;
А земљица што т'покрива,
Она теби лака била!
|
Бар, 7. фебруара 1902. год., Мило Јововић, „Голуб“, број 5., у Сомбору, 1. марта 1902., стр. 69.