Надгробни стихови
| Надгробни стихови Писац: Милован Видаковић |
Пожих љета многа
В сјем ујединенији
Упражљајас всегда
Во свјатом писанији,
Всује ум мој возводих
Постигнути тајну,
Расуждаја о многих
Богом сокровену.
Сто тридесјат љета
Аки нека завеса
Покриваше всегда
Духа мојег очеса!
Многократ плаках сја
Слези проливаја,
Богу Творцу молих сја
Руки простираја:
Виновниче созданиј'!
Осветли ми дух мој
При последњем издиханији,
Да узрју пут свој
Камо аз појду
Из сего тела:
Обрјести ли буду
Добри покој за дјела.
Долги мој живот
Аки сон утрени,
Или скори свјет
Преко неба молни
Пројде, ишчезну,
К гробу приближих сја
И сије в минуту
Се бити мнит ми сја —
О, сујето сујетств
Всја земнаја блага!
Всјака сладост богатств
И слава всјака!
Аз старец смирени
Теофан сије,
Раб божиј грешни
Во кратће житије
Моје здје пишу
На мраморнем камени,
Одаваја Богу душу,
Тело же земљи. —
Простите мја вси,
О человјеци!
Простите мја, љубезни
Вси моји потомци!
Се двери вјечности
Отверстија нижу,
Се лики ангелсти
Појушчија слушу! —
О смертни, пеки сја
Души покој снискати,
От порока клони еја,
Добродјетељ љуби;
Добродјетељ нас пратит
Преко гроба мрачна,
И во мјесто уводит
Гдје сут благозрачна.
Кол сладосна нишча
Јеја тиха надежда,
Брагорастворјајушча
Горкост смерти всегда. —
Тјело моје с червми
Истљети будет,
Душа же с ангели
Во вјеки поживјет.
1810.
Извор уреди
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 111-112
|