Нада
Кад облаци небо скрију,
И у црно све завију,
Па од данка створе ноћ,
Ко нам вели: "Све ће минут,
Кроз облак ће опет синут
Сунце свето, божја моћ"?
Кад нам снијег доље скрије,
Кад нас зима ледом бије
И срдито шири јед,
Ко нам души гласа креће:
"Доћ ће опет прамаљеће,
Растопиће тврди лед"?
Па и старца, ком су дани
Већ живота избројани,
Ком је гробак ископан,
Ко га тјеши у тој биједи,
Па му Шапће: "Старче сиједи,
Још ћеш живјет који дан"?
Кад нас судба бичем шине,
Па нам срећа нагло мине,
А душу нам стегне вај,
Ко нам не да малаксати,
Ко нас милим гласом прати:
"Свакој биједи дође крај"?
То је тајна сила света,
Што око нас вјечно лијета;
То је нада - рајска моћ!
То је звијезда најмилија,
Што нас кријепи, што нам сија
Кроза мрклу тавну ноћ.
У Мостару, 17. фебруара 1889.