Мујо и Халил Хрњица падају у сужањство (Прозор)

0001 Дв’је Хрњице вактом ураниле
0002 На Јадији високој планини,
0003 Па Хрњица дурбин прихватио,
0004 Растеже га на седам каната,
0005 Који гледа на седам сахата,
0006 Окрене га кули у Кладушу;
0007 Туд је хода до четири сата —
0008 Мујо одмах по дурбину јекну:
0009 „Аја брате, гојени Халиле,
0010 Срушиле се куле на Кладуши,
0011 Наша кула на ћенару била,
0012 Из ње дими бију по земљици,
0013 Пет стотина каурских катана
0014 Јашу коње пољем зеленијем.
0015 Не знам брате, куд ће окренути,
0016 Ил’ ће к нама на широка Доца,
0017 Ил’ ће само води и бунару.
0018 Ако буду котарске катане,
0019 Бели ће нам на бунар кренути;
0020 Ако буду Карловчани млади,
0021 Џада им је на широка Доца.
0022 Хајде брате, да се послушамо,
0023 Ти ћеш ћуват Доца широкога,
0024 А ја идем води и бунару.
0025 А катане ако води сађу,
0026 Изметнућу свога карабина;
0027 Ради ми се у невољи наћи.
0028 Ако теби на Долове крену,
0029 Ти изметни своју граналију,
0030 Ја ћу ти се наћи у невољи.”
0031 То рекоше па се растадоше.
0032 Оста Халил Доца чувајући,
0033 Мујо води и бунару сађе,
0034 А никога око воде нема.
0035 У јелике уведе ђогата;
0036 Мујо сједе уз студену ст’јену.
0037 Тамам Мујо мјесто утврдио,
0038 Јека стаде од Кладуше равне,
0039 Док помоли Комлон бајрактаре
0040 И он гони тридесет момака
0041 Свезанијех руку наопако
0042 И пред момцим’ седам дјевојака,
0043 И пред њима Хрњичина Ајка
0044 И свезана Мујова Омера
0045 И свезану матер Хрњичину.
0046 Свезали јој наопако руке,
0047 Па је босу гоне низ планину.
0048 Гдје год стигне, све канџијом бије,
0049 Из ногу јој црна крвца лије,
0050 А моли га мати Хрњичина:
0051 „Немој мене, бити бајрактаре,
0052 Ја ти ништа урадила н’јесам.”
0053 А бајрактар старој проговара:
0054 „Како н’јеси, божја отпаднице,
0055 Хаирсуз си евлад изродила,
0056 Свој су нашој земљи додијали”.
0057 Па сађоше води и бунару,
0058 Посједоше, софре заметнуше.
0059 Истом јека стаде од Удбине,
0060 Док ето ти Гвозден капетана,
0061 И он гони тридесет момака
0062 Свезанијех руку наопако
0063 И за њиме осам дјевојака
0064 И пред њима Ханка диздарева.
0065 А кад Ханка Ајку угледала,
0066 Обје б’јеле раскрилила руке,
0067 Ајку љуби а сузе прољева:
0068 „На злу ти се мјесту састадосмо,
0069 Код бунара у рукам’ каурским.
0070 Мислила сам тебе загрлити,
0071 Кад ти дођем за брата Халила;
0072 А зар тако од Бога суђено.”
0073 Дв’је се побре рукам’ загрлише,
0074 У јуначка чела изљубише.
0075 Гвозден вели Комлен барјактару:
0076 „Ти си бољи јунак на мејдану.
0077 Кад смо били у равном Котару,
0078 У мејхани хладно вино пили,
0079 О дјевојкам’ собет узимали,
0080 Ајка ј’ била моја јауклија,
0081 А Ханкија твоја јауклија.
0082 Ја не смједох Хрњицама саћи
0083 И Ајке им сестре ухватити,
0084 А ти сађе, Комлен барјактаре,
0085 Па запали кулу Хрњицама,
0086 Ухвати им сестру племениту.
0087 А ја сађох на Удбину равну
0088 И ухватих твоју заручницу,
0089 Дај мој брате, да се пром’јенимо,
0090 Да ти дадем Ханку диздареву,
0091 А за сестру Муја буљук-баше;
0092 Ево теби још триста дуката.”
0093 А вели му Комлен бајрактаре:
0094 „Број дукате, побратиме драги,
0095 Ја се не ћу ни једном оженит’,
0096 А ни једне не ћу превјерити.”
0097 Па се сада цурам пром’јенише,
0098 А све гледа од ст’јене Хрњица.
0099 Гвозден вели сестри Хрњичиној:
0100 У руци му пуна чаша вина —
0101 „Док попијем ову чашу вина,
0102 Нека знадеш, сестро Хрњичина,
0103 Одмах ћу ти лишце обљубити
0104 На срамоту Мују и Халилу,
0105 А на очи остарјелој мајци.”
0106 Мујо пусти пушку карабина,
0107 Пред очима огањ оборио,
0108 Да убије Гвозден капетана,
0109 Да му сестри лишце не обљуби.
0110 Па преврже Гвозден капетана,
0111 А удари Јура бајрактара.
0112 Јуре паде, а Миле допаде,
0113 С бајрактара бајрак прихватио,
0114 Гвозден силан на ноге скочио,
0115 Па дозива буљук-башу Муја:
0116 „Немој женски ударати, Мујо,
0117 Већ изађи на студену стј’ену,
0118 Па ми пушци стани на биљешци.
0119 Ја ћу теби стати на мераји,
0120 Разапећу пуце на прсима,
0121 Па избери, гдје год ти је драго.”
0122 А Хрњица на ст’јену изађе,
0123 Гвозден бистра пружи џефердара,
0124 На Хрњицу нишан саставио,
0125 Пред очима огањ оборио.
0126 А Хрњици лоша срећа бјеше,
0127 Јер га Комлен добро погодио,
0128 Преби Мују у рамену руку.
0129 Мујо рану крије на рукама,
0130 Л’јевом руком пушку напунио.
0131 А завика Гвозден капетане:
0132 „Немој пунит’ пушке, буљук-баша,
0133 Не ћемо се ваздан пушкарати,
0134 Већ ћемо се гвожђем окушати.”
0135 Па полети буљук-баши Мују,
0136 А прихвати голу ћорду бритку.
0137 Мујо своју л’јевом извадио,
0138 Па се оба гвожђем ударише.
0139 Прије Мујо схвати капетана;
0140 Из Гвоздена жива ватра сину
0141 С обје стране до земљице црне
0142 Гвозден ћорду на Хрњицу баци,
0143 Из Хрњице црна крв полила,
0144 По седам се пута сударише.
0145 Куд год Мујо схвати капетана,
0146 Вазда из њег мави пламен с’јева,
0147 А низ Муја црна крвца љева;
0148 Док Хрњицу земљом саставио.
0149 Мујо паде по љутом камењу,
0150 Гвозден скочи, па му свеза руке.
0151 Истом неко из пријека викну.
0152 Кад се Гвозден обазрио за се,
0153 Док угледа Мујова Халила,
0154 На дугу се пушку подупира,
0155 У руци му наџак од челика,
0156 Из далека брата довикује:
0157 „Шта то Мујо, црн ти образ био,
0158 Зар се дадеш свезат каурину?”
0159 Угледа га Комлен од бунара,
0160 Па пожали побратима свога,
0161 Па он салму скиде са путаља,
0162 Па полети Мујову Халилу,
0163 Да удари брата Хрњичина.
0164 А Халил се на ћорду одбија.
0165 А да видиш Комлен барјактара,
0166 Гдје Халила ударио мудро,
0167 Међу плећа удари Халила,
0168 Посади га на оба кољена.
0169 А прилетје Комлен бајрактаре,
0170 Па притишће Мујова Халила,
0171 Па му руке наопако свеза.
0172 Све катане бутум запјеваше,
0173 А Туркиње младе заплакаше:
0174 „Дв’је Хрњице наше осужњише,
0175 Ми остасмо робиње до в’јека!”
0176 А сад шенли оба побратима
0177 Од бунара робље отјераше,
0178 Од бунара до равна Котара.
0179 А кад били лугу Поповића,
0180 Комлен спреми на муштулук бану,
0181 А на име хајдук Маријана:
0182 „Хрњице смо похватали живе
0183 И гонимо шездесет момака
0184 И турскијех петн’ест дјевојака.”
0185 Бан дарова, али не вјерова:
0186 „Тко ће гује похватати живе,
0187 Додијале Задру и Котару,
0188 Камо л’ не ће Комлен бајрактару
0189 И нашему Гвозден капетану.”
0190 У то доба Гвозден на капију,
0191 Он догони момке и дјевојке
0192 И он носи готове дукате.
0193 Они гоне обадв’је Хрњице,
0194 А ђогата на јулару вуку.
0195 Све се тому чудом зачудило,
0196 Хрњичиним неопраним брцим’
0197 И његову дебелу ђогату.
0198 Стјераше, их бану поклонише.
0199 Бан их одмах у тавницу баци,
0200 Дв’је Хрњице и шездес’т момака,
0201 А ђогата у подруму свеза,
0202 А на кулу петн’ест дјевојака.