Mujo i Halil Hrnjica padaju u sužanjstvo (Prozor)

0001 Dv’je Hrnjice vaktom uranile
0002 Na Jadiji visokoj planini,
0003 Pa Hrnjica durbin prihvatio,
0004 Rasteže ga na sedam kanata,
0005 Koji gleda na sedam sahata,
0006 Okrene ga kuli u Kladušu;
0007 Tud je hoda do četiri sata —
0008 Mujo odmah po durbinu jeknu:
0009 „Aja brate, gojeni Halile,
0010 Srušile se kule na Kladuši,
0011 Naša kula na ćenaru bila,
0012 Iz nje dimi biju po zemljici,
0013 Pet stotina kaurskih katana
0014 Jašu konje poljem zelenijem.
0015 Ne znam brate, kud će okrenuti,
0016 Il’ će k nama na široka Doca,
0017 Il’ će samo vodi i bunaru.
0018 Ako budu kotarske katane,
0019 Beli će nam na bunar krenuti;
0020 Ako budu Karlovčani mladi,
0021 Džada im je na široka Doca.
0022 Hajde brate, da se poslušamo,
0023 Ti ćeš ćuvat Doca širokoga,
0024 A ja idem vodi i bunaru.
0025 A katane ako vodi sađu,
0026 Izmetnuću svoga karabina;
0027 Radi mi se u nevolji naći.
0028 Ako tebi na Dolove krenu,
0029 Ti izmetni svoju granaliju,
0030 Ja ću ti se naći u nevolji.”
0031 To rekoše pa se rastadoše.
0032 Osta Halil Doca čuvajući,
0033 Mujo vodi i bunaru sađe,
0034 A nikoga oko vode nema.
0035 U jelike uvede đogata;
0036 Mujo sjede uz studenu st’jenu.
0037 Tamam Mujo mjesto utvrdio,
0038 Jeka stade od Kladuše ravne,
0039 Dok pomoli Komlon bajraktare
0040 I on goni trideset momaka
0041 Svezanijeh ruku naopako
0042 I pred momcim’ sedam djevojaka,
0043 I pred njima Hrnjičina Ajka
0044 I svezana Mujova Omera
0045 I svezanu mater Hrnjičinu.
0046 Svezali joj naopako ruke,
0047 Pa je bosu gone niz planinu.
0048 Gdje god stigne, sve kandžijom bije,
0049 Iz nogu joj crna krvca lije,
0050 A moli ga mati Hrnjičina:
0051 „Nemoj mene, biti bajraktare,
0052 Ja ti ništa uradila n’jesam.”
0053 A bajraktar staroj progovara:
0054 „Kako n’jesi, božja otpadnice,
0055 Hairsuz si evlad izrodila,
0056 Svoj su našoj zemlji dodijali”.
0057 Pa sađoše vodi i bunaru,
0058 Posjedoše, sofre zametnuše.
0059 Istom jeka stade od Udbine,
0060 Dok eto ti Gvozden kapetana,
0061 I on goni trideset momaka
0062 Svezanijeh ruku naopako
0063 I za njime osam djevojaka
0064 I pred njima Hanka dizdareva.
0065 A kad Hanka Ajku ugledala,
0066 Obje b’jele raskrilila ruke,
0067 Ajku ljubi a suze proljeva:
0068 „Na zlu ti se mjestu sastadosmo,
0069 Kod bunara u rukam’ kaurskim.
0070 Mislila sam tebe zagrliti,
0071 Kad ti dođem za brata Halila;
0072 A zar tako od Boga suđeno.”
0073 Dv’je se pobre rukam’ zagrliše,
0074 U junačka čela izljubiše.
0075 Gvozden veli Komlen barjaktaru:
0076 „Ti si bolji junak na mejdanu.
0077 Kad smo bili u ravnom Kotaru,
0078 U mejhani hladno vino pili,
0079 O djevojkam’ sobet uzimali,
0080 Ajka j’ bila moja jauklija,
0081 A Hankija tvoja jauklija.
0082 Ja ne smjedoh Hrnjicama saći
0083 I Ajke im sestre uhvatiti,
0084 A ti sađe, Komlen barjaktare,
0085 Pa zapali kulu Hrnjicama,
0086 Uhvati im sestru plemenitu.
0087 A ja sađoh na Udbinu ravnu
0088 I uhvatih tvoju zaručnicu,
0089 Daj moj brate, da se prom’jenimo,
0090 Da ti dadem Hanku dizdarevu,
0091 A za sestru Muja buljuk-baše;
0092 Evo tebi još trista dukata.”
0093 A veli mu Komlen bajraktare:
0094 „Broj dukate, pobratime dragi,
0095 Ja se ne ću ni jednom oženit’,
0096 A ni jedne ne ću prevjeriti.”
0097 Pa se sada curam prom’jeniše,
0098 A sve gleda od st’jene Hrnjica.
0099 Gvozden veli sestri Hrnjičinoj:
0100 U ruci mu puna čaša vina —
0101 „Dok popijem ovu čašu vina,
0102 Neka znadeš, sestro Hrnjičina,
0103 Odmah ću ti lišce obljubiti
0104 Na sramotu Muju i Halilu,
0105 A na oči ostarjeloj majci.”
0106 Mujo pusti pušku karabina,
0107 Pred očima oganj oborio,
0108 Da ubije Gvozden kapetana,
0109 Da mu sestri lišce ne obljubi.
0110 Pa prevrže Gvozden kapetana,
0111 A udari Jura bajraktara.
0112 Jure pade, a Mile dopade,
0113 S bajraktara bajrak prihvatio,
0114 Gvozden silan na noge skočio,
0115 Pa doziva buljuk-bašu Muja:
0116 „Nemoj ženski udarati, Mujo,
0117 Već izađi na studenu stj’enu,
0118 Pa mi pušci stani na bilješci.
0119 Ja ću tebi stati na meraji,
0120 Razapeću puce na prsima,
0121 Pa izberi, gdje god ti je drago.”
0122 A Hrnjica na st’jenu izađe,
0123 Gvozden bistra pruži džeferdara,
0124 Na Hrnjicu nišan sastavio,
0125 Pred očima oganj oborio.
0126 A Hrnjici loša sreća bješe,
0127 Jer ga Komlen dobro pogodio,
0128 Prebi Muju u ramenu ruku.
0129 Mujo ranu krije na rukama,
0130 L’jevom rukom pušku napunio.
0131 A zavika Gvozden kapetane:
0132 „Nemoj punit’ puške, buljuk-baša,
0133 Ne ćemo se vazdan puškarati,
0134 Već ćemo se gvožđem okušati.”
0135 Pa poleti buljuk-baši Muju,
0136 A prihvati golu ćordu britku.
0137 Mujo svoju l’jevom izvadio,
0138 Pa se oba gvožđem udariše.
0139 Prije Mujo shvati kapetana;
0140 Iz Gvozdena živa vatra sinu
0141 S obje strane do zemljice crne
0142 Gvozden ćordu na Hrnjicu baci,
0143 Iz Hrnjice crna krv polila,
0144 Po sedam se puta sudariše.
0145 Kud god Mujo shvati kapetana,
0146 Vazda iz njeg mavi plamen s’jeva,
0147 A niz Muja crna krvca ljeva;
0148 Dok Hrnjicu zemljom sastavio.
0149 Mujo pade po ljutom kamenju,
0150 Gvozden skoči, pa mu sveza ruke.
0151 Istom neko iz prijeka viknu.
0152 Kad se Gvozden obazrio za se,
0153 Dok ugleda Mujova Halila,
0154 Na dugu se pušku podupira,
0155 U ruci mu nadžak od čelika,
0156 Iz daleka brata dovikuje:
0157 „Šta to Mujo, crn ti obraz bio,
0158 Zar se dadeš svezat kaurinu?”
0159 Ugleda ga Komlen od bunara,
0160 Pa požali pobratima svoga,
0161 Pa on salmu skide sa putalja,
0162 Pa poleti Mujovu Halilu,
0163 Da udari brata Hrnjičina.
0164 A Halil se na ćordu odbija.
0165 A da vidiš Komlen barjaktara,
0166 Gdje Halila udario mudro,
0167 Među pleća udari Halila,
0168 Posadi ga na oba koljena.
0169 A priletje Komlen bajraktare,
0170 Pa pritišće Mujova Halila,
0171 Pa mu ruke naopako sveza.
0172 Sve katane butum zapjevaše,
0173 A Turkinje mlade zaplakaše:
0174 „Dv’je Hrnjice naše osužnjiše,
0175 Mi ostasmo robinje do v’jeka!”
0176 A sad šenli oba pobratima
0177 Od bunara roblje otjeraše,
0178 Od bunara do ravna Kotara.
0179 A kad bili lugu Popovića,
0180 Komlen spremi na muštuluk banu,
0181 A na ime hajduk Marijana:
0182 „Hrnjice smo pohvatali žive
0183 I gonimo šezdeset momaka
0184 I turskijeh petn’est djevojaka.”
0185 Ban darova, ali ne vjerova:
0186 „Tko će guje pohvatati žive,
0187 Dodijale Zadru i Kotaru,
0188 Kamo l’ ne će Komlen bajraktaru
0189 I našemu Gvozden kapetanu.”
0190 U to doba Gvozden na kapiju,
0191 On dogoni momke i djevojke
0192 I on nosi gotove dukate.
0193 Oni gone obadv’je Hrnjice,
0194 A đogata na jularu vuku.
0195 Sve se tomu čudom začudilo,
0196 Hrnjičinim neopranim brcim’
0197 I njegovu debelu đogatu.
0198 Stjeraše, ih banu pokloniše.
0199 Ban ih odmah u tavnicu baci,
0200 Dv’je Hrnjice i šezdes’t momaka,
0201 A đogata u podrumu sveza,
0202 A na kulu petn’est djevojaka.