Мустај бег Делибеговићи будимски везир (Фоча)

Подранио беже Мустај беже,
Мустај беже Делибеговићу,
У Будиму граду бијеломе,
Па са своје двије делибаше.
Хода беже по граду Будиму,
Те сејири куле и мунаре.
На големо чудо ударио,
А пред једну у Будиму кулу;
Колика је у висини кула,
У висини од седам бојева,
У ширину од дван’ест пенџера.
Око куле три обруча златна,
Покривена жутим тенећетом;
На врху јој од злата јабука,
Одасјава према сунцу жарком.
Око куле камена авлија,
И авлија од боја четири.
На авлији гвоздена капија,
У авлији вода шадрвана,
Из ње тече дванаест чесама,
Све јој луле од злата излите,
Покрај њихе плетени синџири,
А на њима од срме тасови;
На авлији отворена врата.
Онда рече беже Мустај беже:
„Делибаше моји хизмећари.
Чија ј’ ово кула у Будиму?”
Делибаше бегу бесједише:
„Ово ј’ кула бега Мехмед бега,
Ама бега не има код куле.
Ево има седам годин дана,
Како су га сургун учинили
Из Будима града бијелога;
Кад се прије састануше овдје
У Будиму цареви муртати
И муртатин будимски везире, —
Онда бега сургун учинише,
Преко мора до Азака града.”
У ријечи, у којој су били,
Фигањ стаде на беговој кули,
Док ево ти низ кулу кадуне,
А кадуне Мехмед-беговице.
У кадуне никаква завитка,
Нит’ имаде пече ни фереџе,
И за руку водаше дјевојку,
Мрком ју је футом прекривала.
Угледа је беже Мустај беже,
Па упаде момак у авлију,
И кадуни турски селам виче.
Она њему љепше оздравила.
Онда рече беже Мустај беже:
„О кадумо, Мехмед-беговице,
Што ти цвилиш, а идеш низ кулу,
Што ти сиде на мермер авлију,
Нити имаш пече ни фереџе
А што водиш за руку дјевојку,
Што с’ је мрком футом замотала, —
О кадуно, која је невоља?”
А кадуна бегу бесједила:
„Е мој синко, беже Мустај беже,
Што ћу теби јаде казивати,
Кад ми ништа, помоћи не можеш!
Ево има седам годин’ дана,
Муртати се овдје састадоше,
У Будиму, у граду нашему
И још с њима будимски везире;
Мога бега сургун учинише,
Преко мора до Азака града,
Па прођоше четири године,
Докле мени ситна књига дође,
Преко мора од Азака града,
Гдје је беже свијет мијенио.
Ја остадох у граду Будиму,
А са шћерцом на бијелој кули.
Њој бијаху четири године,
Кад су бега сургун учинили;
Оста мени кула у Будиму,
Па још мени иза Мехмед бега,
Оста добрих дванаест чифлука,
У широку пољу будимскоме.
Ја се млада не шћех преудати,
И сад чувам ја бегову кулу,
И сад храним Златију дјевојку.
Натури се будимски везире,
Има њему осамдесет љета,
Мојој шћери тринаест година,
Три пут ју је баш просио бјеже,
Просио је, да с’ ожени њоме.
Нит’ ће Златка, нит’ је даде мајка,
Жао ми се растанути с њоме.
На то ми се везир наљутио,
Па је ситну књигу начинио,
Те је посло Бечу широкоме,
Милом брату од Беча ћесару,
Јер се везир побратио с њиме:
„ „Хајде к’ мени Богом побратиме,
До Будиму, до града нашега;
Ти се јоште оженио н’јеси,
Ев’ у наске подрасла дјевојка
У Будиму граду бијеломе,
Мила шћерца бега Мехмед бега,
А на име Златија дјевојка.
Знај, Бога ми, љепоте јој нема
Ни у царских седам султанија:
Да ти дадем Златију дјевојку.
Три пут сам је ја просио за се,
Па, Бога ми, за Турчина не ће.” ” —
Па ми синоћ ситна књига дође,
А од Беча града широкога,
А од брата, бечкога ћесара.
Шта ј’ у књизи мени направио:
„ „Еј пунице Мехмед-беговице,
Ти се надај мени и сватима,
И празни ми у Будиму кулу,
Гдје ћу довест кићене сватове,
Да ти водим Златију дјевојку,
Мени ју је везир поклонио,
Поклонио, да с’ оженим њоме,” ” —
Водим цуру до воде студене,
Да ја цуру у Дунаво бацим,
Волим цуру води прегорјети.
Нег’ је дати Бечу каурскоме,
А Лазару брату ћесареву.”
А кад зачу беже Мустај беже,
Он кадуни ријеч бесједио:
„О кадуно Мехмед-беговице,
Немој цуре турат у Дунаво,
Скини футу са лица дјевојци,
Да ја видим лице у дјевојке.
Ако буде лице у дјевојке,
Ко што су ми казивали људи,
Ја сам саде цури муштерија,”
Кадуна му ријеч бесједила:
„Бег Мустај бег Делибеговићу,
Моја шћерца сада је под махном;
Тебе нема, већ једнога мајка,
Да ти узмеш Златију дјевојку,
Бога ми ти с миром бити не ће,
Вериз ће те с главом раставити.”
Бег Мустај бег опет бесједио:
„Скини футу са лица дјевојци!”
А кад чула Мехмед-беговица,
Скиде футу са лица дјевојци;
Када сијну лице у дјевојке,
А љепша је него што је кажу.
Када видје беже Мустај беже,
Па он сиђе у мермер авлију,
У џепове заровио руку,
Извадио стотину дуката,
С руке скида бурме позлаћене,
Па их даје Мехмед-беговици:
„Узми прстен и узми дукате,
Нек се знаде, да је моја Злата.
Води цуру на високу кулу,
Па ти зави у завитак Злату,
Да је водим својој танкој кули.
Не бојим се будимског везира,
Ни његова Богом побратима,
А Лазара брата ћесарева;
Јер ја храним пет стотин’ делија,
Све о трошку и хашлуку своме,
И њихово пет стотин’ атова,
Све о житу и сијену своме.
У мене су четири санџака,
Дван’ест хиљад’ бега и спахија,
Не бојим се будимског везира.”
А кадуна ријеч разабрала,
Па од бега прстен прихватила,
И поведе уз кулу дјевојку,
Да завије завитак дјевојци.
Полетјеше двије делибаше,
Замолише свога господара:
„Господару, беже Мустај беже,
Немој водит’ по дану дјевојке,
Јер ти нашег муртатина знадеш,
Муртатина, будимског везира,
Бога ми ти с миром бити не ће,
Данас ћете кавгу затурити,
Данас може Будим изгорјети
С васке двоје, драги господару.
Већ ти хајде својој танкој кули,
А ми ћемо у наше конаке;
Па кад акшам пане на земљицу,
И кад буде тамо код јације,
Онда ћемо по дјевојку доћи,
Нек’ нам буде спремљена дјевојка.”
Бег послуша обје делибаше,
Оста прстен, он се натраг врати,
А за њиме двије делибаше.
Оде беже у бијелу кулу,
Делибаше у своје конаке.
Тако бијел данак пролазио,
А док мрачна ноћца прих’ватила,
Кад је тамо по јацији било,
Док ето ти бега Мустај бега
Пред конаке, гдје стоје делије,
Па он зовну двије делибаше.
Делибаше сабље припасаше,
Па за бегом низ града Будима,
А до куле Мехмед-беговице.
Кад дођоше кули и авлији,
Авлији им отворише врата,
Изведоше уз бијелу кулу.
Ну кадуне Мехмед-беговице:
Добар им је ићрам учинила,
Бојали им припали чибуке,
У финџане кахве наточила.
Док је беже кахву похарчио,
А са своје двије делибаше,
Кадуна им опреми дјевојку.
Па отале цуру одведоше
Танкој кули бега Мустај бега;
Оде беже у кулу с дјевојком,
Делибаше у нове конаке.
Делибаше делијама кажу:
„Оженисмо нашег господара,
Господара бега Мустај бега
Милом шћерцом Мехмед-беговице,
А Златијом прикладном дјевојком,
Што јој пара у далеку нема,
Ни у нашег цара у Стамболу,
У његово седам султанија;
Баш онаке ни једне нејмаде.”
А кад зачу пет стотин’ делија,
Отворише све нове конаке,
Испалише пет стотин’ пушака,
Своме бегу шенлук учинише.
Ну муртата будимског везира!
Бијаше се везир догодио,
На абдестлук абдест узимао,
А да клања јацију намаза.
Пољева му Ибро силихтаре,
А везирски вјеран хизмећаре.
Када зачу будимски везире,
Ђено пуче пет стотин’ пушака,
Код конака Делибеговића,
Онда рече Ибру силихтару:
„Силихтаре, вјеран хизмећаре,
Што онлике пушке испуцаше
Код конака Делибеговића?”
А рече му Ибро силихтаре:
„Господаре, будимски везире,
Ожени се Делибеговићу,
А Златијом, твојом заручницом.”
Када зачу будимски везире,
Он завика Ибра силихтара:
„Да си брже граду на табију,
Па ти с града окрени топове
Зор учини на тридес’т топчија,
А с табије окрен’те топове,
Све у кулу бега Мустај бега,
Обор’те му кулу до темеља,
Обор’те му све нове конаке,
Порушите пет стотин’ делија!”
А кад зачу Ибро силихтаре,
Он везиру тихо проговара:
„Господару, будимски везире,
Ти то немој тако учинити,
Јер ти знадеш Делибеговића
И његово пет стотин’ делија.
Избит’ хоће граду на табију,
Исјећ’ ће ти све тридес’т топчија,
А растјерат твоје пашалије,
Хоћ’ и тебе разминути глава
Већ ако ћеш мене послушати,
Ја ћу тебе сјетоват везире,
Како ћеш ти смаћи Мустај бега.”
Када везир ријеч разумио,
Шта му Ибро силихтаре каза,
Преста везир абдест узимати,
Већ се врати, оде у одају,
А за њиме Ибро силихтаре.
Сједе везир на мехку шиљтету,
Покрај себе силихтара сади:
„Дедер Ибро, шта ћеш казивати?”
А сједе му казивати Ибро:
„Дедер узми дивит и калема,
Па ти пиши, ја ћу казивати.”
Узе везир дивит и калема,
А вели му Ибро силихтаре:
„Немој писат књиге шаровите,
Веће пиши царева фермана.
Ето имаш царева мухура,
Овако ћеш ферман начинити,
Па ћеш ферман направити на се,
Ко да га је царе опремио.
У ферману шта ћеш направити:
„ „Лало моја, будимски везире,
Ето теби од мене фермана,
Јер се земља исјан учинила,
Одвргла се сва царева раја,
Сваколика низ Унђуровину.
Одвргло се пет стотина села,
Све на цара пушку окренуло.
Да четр’ест скупиш хиљад’ војске,
И повучеш чет’рест топова,
Да поведеш Ундуријом војску,
Да попалиш пет стотина села,
Па ту рају да тефтиш учиниш,
И у раје покупиш оружје.” ”
Па кад таки ти начиниш ферман,
И кад сване, те обасја сунце,
А ти пошљи двије пашалије,
Нек ти зовну бега Мустај бега.
Кад ти дође беже Мустај беже,
Добар ћеш му ићрам учинити,
Код себе му мјесто направити,
С десну страну себи уз кољено,
Па ћеш њега загрлити руком,
Испод скута ферман извадити,
А њему ћеш ферман проучити,
И овако њему бесједити:
„ „Мустај беже Делибеговићу,
Ево нама од цара фермана,
Ноћас дође у седам сахата,
Одвргла се сва царева раја.
Одвргла се низ Унђуровину,
Пет стотин’ се села одвргнуло.
Све на цара пушку окренуло,
Па нам ситан ферман опремио,
Да дигнемо од Будима војску,
Убојите четр’ест хиљада,
Повучемо четр’ест топова,
Претуримо на Дунаву војску
До широка поља Петровога,
Па да сиђе низ Унђурску војска
До Главице и Араповице,
Па отале шехер Дуги равној.
У шехеру тридесет је кула,
И туј има шехер-душки бане.
Он је рају царску отурио,
Да тридесет оборимо кула,
Ухватимо шехер-душког бана,
Да спремимо тахту и Стамболу,
А на пешћеш цару честитоме.
Ево синко големога јада!
Ласно бисмо покупили војску,
Убојника четр’ест хиљада.
Ласно бисмо повукли топове,
Ама ко ће прихватити војску?
Ја сам сада врло остарио,
Има мени осамдесет љета,
Ти се јеси скоро оженио,
Жао ти је оставити љубу,
А то вр’јеме није за чекања,
Ваља цару хизмет учинити; —
Већ што ћемо од живота свога?” ”
Ситан ферман везир направио,
Па царева притиште мухура,
Нека јесте ферман под мухуром.
Па он сакри сићана фермана,
И метну га везир под серџаду.
Док је везир ферман начинио,
По Будиму сунце обасјало,
Везир посла двије пашалије,
А до куле бега Мустајбега:
„Хајде зов’те бега Мустај бега,
Нека мени у сараје дође,
И кажите бегу Мустај бегу,
Гдје је ферман дошо до везира
Од нашега цара из Стамбола,
Да он види што је у ферману.”
Па одоше двије пашалије
Пред делинске, пред нове конаке.
Изидоше двије делибаше,
Па сретоше обје пашалије.
Пашалије турски селам вичу,
Делибаше љепше прихватиле,
Па бесједе двије пашалије:
„Делибаше бега Мустај бега,
Хајде бегу хабер учините,
Њега зове будимски везире,
Јер је ноћас ферман долазио
Из Стамбола, од цара нашега,
Да он види, шта је у ферману.”
Делибаше хабер учинише,
А кад зачу беже Мустај беже,
А он скочи, ко да не сједаше,
Па се спреми у своју одају,
Око себе сабљу припасао,
Па завика двије делибаше:
„Извед’те ми ата доратаста,
Да ја ата јашем до везира,
Ви преда мном двије делибаше.”
На сеизе срклет учинише,
Па бегова ата изведоше.
Бег појаха ата доратаста,
А уз њега двије делибаше;
Ето њихке право до сараја.
Код сараја одјаха дорина,
А млади му ата прихватише.
Иде беже право у сараје,
А за бегом двије делибаше,
Уљегоше право у одају,
У одају будимском везиру.
Бег Мустај бег турски селам виче,
Помаче се будимски везире,
Љепше бегу селам прихватио,
Код себе му мјесто начинио,
С десну страну себи уз кољено,
Па га десном загрлио руком.
Кахвеџије кахву донесоше,
Тутунџије бојали чибуке,
Добар бегу ићрам учинише.
Кад је беже кахву похарчио,
Њему везир ферман дохватио:
„Види, беже, што је у ферману,
Ноћас дође у седам сахата
Од нашега цара из Стамбола.”
Беже узе царева фермана,
Па он скочи од земље на ноге,
Те је царев ферман пољубио.
Онда беже сједе на кољена,
Вас је царски ферман прегледао.
У ферману тако написано,
Да се диже војска од Будима,
Убојника четр’ест хиљада,
Да повуче четр’ест топова,
Јер се земља аси учинила,
Пет стотина одвргло се села,
Све на цара пушку окренуло.
Кад је ферман беже прегледао,
Везир њему рече лакрдију:
„Бег Мустај бег, царева газијо,
Сад што ћемо од живота свога?
Ласно бисмо покупили војску,
Ласно бисмо спремили топове,
Ама ко ће војску прихватити,
Ко ће бити сераскер пред војском?
Ја сам синко врло остарио,
Ја не могу прихватити војске,
Ти се јеси скоро оженио,
Жао ти је оставити љубу,
А вријеме није за чекање,
Ваља цару хизмет учинити.”
Бег Мустај бег соја јуначкога,
Па овако бесједи везиру:
„Дигни војске четр’ест хиљада,
Спремај одмах четр’ест топова,
На топове тајин и џебхану,
Ја ћу тако прихватити војску,
Па ћу дићи пет стотин’ делија,
А на воду тумбас направити,
На Дунаво претурити војску.”
И то везир једва дочекао,
Па загрли бега Мустај бега,
Пољуби га у чело јуначко:
„Хај аферим, беже Мустај беже,
И бабо т’ је царева газија!”
Отле скочи беже Мустај беже,
За њим везир на ноге скочио,
Испрати га везир до сараја.
Приведоше ата доратаста,
Појаха га беже Мустај беже,
Па он оде својој танкој кули,
А пред њиме двије делибаше,
Оде беже у бијелу кулу,
Делибаше у нове конаке.
Делибаше делијама кажу:
„Саде нама војеват’ ваљаде,
Ваља прећи на Дунаво хладно.
Наш господар прихватио војску,
Убојите четр’ест хиљада,
Прихватио цареве топове,
Ваља нама с бегом путовати,
Пет стотина попалити села,
Рају царску тефтиш учинити,
И у раје повадит’ оружје,
Свести војску шехер Дуги равној,
Гдјено има до тридесет кула,
И ту сједи шехер-душки бане.
Он је царску отурио рају,
Ваља тридес’т оборити кула,
Шехер душког ухватити бана,
Па на пешкеш цару опремити.”
А то мило свјема делијама.
Ну да видиш Ибра силихтара,
Он везиру ријеч бесједаше :
„Је ли добро, што с’ ме послушао,
Бег Мустај бег гдје прихвати војску?
Сад ћеш мене јоште послушати. —
Дедер узми перо и хартију,
Па начини лист књиге танахне,
Па је спреми шехер Дуги равној,
А на руке шехер-душком бану.
Оваку ћеш књигу направити:
„ „Добро чувај, шехер душки бане,
Добро чувај све тридесет кула,
Ето на те бега Мустај бега,
Што ће вама села попалити,
Шехер Дугу хараб учинити,
Тебе хоће да ухвати жива,
А он нема царева фермана,
По себи се аси учинио,” ”
Кад ту књигу шехер Дуги спремиш,
И опет ћеш другу направити,
Па је спреми Бечу бијеломе
На кољено побратиму своме,
Нек дочека бега Мустај бега:
„ „Он нејмаде емра ни фермана,
Од нашега цара из Стамбола,
Одвуко је цареве топове,
Царевијех четр’ест топова
А и војске четр’ест хиљада.
Ви ма војску газап учините,
А отмите цареве топове,
Држ’те тамо бега Мустај бега,
Држ’те тамо, не пуштајте амо.
Кад преведе на тумбасу војску,
Па доведе на Петрово војску,
Осјеци му тумбас на Дунаву,
Да с’ не море повратити амо.” ”
Насмија се будимски везире,
„Хај аферим Ибро силихтаре,
Све ћу тебе тако послушати!”
И тако га везир послушао.
Бег Мустај бег ни хабера нема,
Нити ништа за то беже знаде,
Шта је њему везир израдио.
Везир војску силну саставио,
Ама одмах четр’ест хиљада,
А уз војску тајин примакнуо.
Извукоше цареве топове,
Под Будимом искупише војску.
Ну да видиш бега Мустај бега,
Када крену пет стотин’ делија,
На атима и на парипима,
Изидоше под Будима града,
Испрати их будимски везире;
Бег одјаха ата доратаста.
Од Будима повезли топове
И четр’ест још хиљада војске,
И бегово пет стотин делија.
На Дунаву тумбас претурише,
На тумбасу претурише војску.
А кад пређе војска на Петрово
До Главице и Араповице,
Низ пет стотин’ села ударише,
Пет стотина села попалише,
Па сидоше шехер Дуги с’ војском.
Ту се бише три бијела дана,
Ухватише шехер-душког бана
Тридес’т кула хараб учинише,
Ту се бегу изранила војска,
Војске млого ексик остануло.
Отле беже натраг врати војску
На Главицу на Араповицу,
Па ту беже војску заставио,
А по војсци пустио хећиме,
Они л’јече многе рањенике;
Леже с’ војском пуну хефту дана,
Једно јутро беже подранио
На Главици на Араповици,
Па он гледа Бечу бијеломе,
Док угледа момка на вранчићу,
Вас у црну а на коњу врану,
На глави му шапка позлаћена.
Узе беже дурбин од биљура,
Па познаје, познати не море,
А кад близу до ордије дође,
Онда беже завика делије:
„Делибаше, моји хизмећари
Ено оздо једнога Маџара,
Право иде мени и ордији,
Јест ухода Маџар на вранчићу,
Не дајте му кроз ордију проћи,
Питајте га, што ће код ордије.”
Полетјеше двије делибаше,
Па сретоше фиснога Маџара,
На вранцу га коњу заставише:
„Неш Маџаре данас у ордију,
Шта ти данас по ордији тражиш?
Натраг врати, изгубићеш главу!”
Онда рече Маџар са вранчића:
„Послушници бега Мустај бега,
Гдје је чадор бега Мустај бега?
Имам бегу нешто казивати.” —
„Стани мало, фисан Маџарине,
Док идемо бегу пријавити,
Да ли теби до чадора доћи.”
Полетјеше, бегу пријавише:
„За те пита фисан Маџарине,
Хоће твоме да чадору дође,
Има теби нешто казивати.” —
„Хајд’ делије, те га доведите,
Да га ко год резил не учини.” —
Вратише се двије делибаше,
Проведоше бијела Маџара
А кад бегу у чадору дође,
Он пред бегом земљу пољубио,
Па му руци и кољену приђе.
Овако му Маџар бесједаше:
„Ђе с’ Мустај бег Богом побратиме?”
У њега се беже загледао,
Па Маџару ријеч бесједио:
„Одмакни се фисан Маџарине,
Нијесам те никад ни видио,
А некмо ли још те побратио!”
Стаде њему Маџар казивати:
„Добро знадеш, беже Мустај беже,
Свога баба Дели бега старог,
Он је мене био заробио,
А нејака од седам година,
Ја сам био у граду Будиму,
И ти бјеше од седам година,
Заједно смо расли у Будиму.
Ту сам био седам годин’ дана,
Дели бегу хизмет учинио,
И кадуни Делибеговици,
Твојој, беже, остарјелој мајци.
Након пуно седам годин’ дана
Замолих се твојој старој мајци,
Ама твојој па и мојој кажем,
Да замоли Дели бега старог,
Да ме спреми у наше Приморје,
Јер сам главом родом из Приморја
Па је мене беже опростио,
Твоја му се умолила мајка,
Спремио ме у наше Приморје.
Бијах с тобом адет научио,
По Будиму граду бијеломе,
Пити, брате, вино и ракију.
Гдје се напиј, нигдје и не плати,
Вазда избиј младу крчмарицу.
Кад ја сидох у наше Приморје,
Почех адет гонит по Приморју,
Ко штоно сам с тобом у Будиму.
Почех пити вино и ракију,
Где се напиј, нигде и не плати,
Већ измлати крчмарицу младу.
Протужише крчмарице на ме,
А нашему у Приморју бану,
Те истјера мене из Приморја.
Ја побјегох Бечу бијеломе,
Придворих се од Беча ћесару,
Код њег био четири године,
И њега сам данас оставио.”
То бег знаде, гдје је тако било,
„А ти ли си Петровићу Павле?
Све ја знадем гдје је тако било!”
Онда рече Петровићу Павле:
„Мустај беже, жалосна ти мајка,
Врло те је везир преварио.
Ја сам био у Бечу нашему,
Ту сам био и ту сам видио,
Из Будима када књига дође,
Од вашега будимског везира;
Све сам чуо, кад се проучила.
Ето на те силовите војске,
Ето на те до три генерала,
И за њима триста хиљад’ војске.
Бјежи болан и уклањај војку,
Војску ће ти газап учинити,
И тебе ће ухватити жива.
Ласно би ти повратио војску,
Од Главице и Араповице,
До Петрова поља широкога,
Ал ти нема тумбас на Дунаву,
Ту ће теби сва зализат војска.
Натјераће њихке на Дунаво,
Ваља ти се потопити војсци,
Узеће ти цареве топове.
Већ како ћеш хабер учинити,
Ако имаш у граду Будиму,
Икаквога пријатеља свога,
Да т’ претури тумбас на Дунаву,
Нек’ је готов, кад ти стигне војска.”
Онда беже ријеч бесједио:
„Богом брате, Петровићу Павле,
У Будиму пријатеља немам,
Који би ми тумбас претурио,
Него једног Богом побратима,
Побратима неимара Ђура,
Ал далеко јесте од Будима,
Ваздан има пет стотин’ мајстора.
Да му могу хабер учинити,
За ноћ би ми тумбас претурио.
Већ послушај Богом побратиме:
Да оставим тебе код аскера,
Па поведи моју бутун војску,
И повуци четр’ест топова
До широка поља Петровога.
А ја идем на дорату своме,
Натјерати коња на Дунаво,
Ја л’ препливат. ја ли утонути;
Ја ћу Ђуру хабер учинити.
Док ти стигнеш на Петрово с војском,
Ђуро ће ми тумбас начинити.”
Онда рече Петровићу Павле:
„Богом брате Делибеговићу,
Ја ћу твоју војску прихватити,
И чуват је ка и своју главу,
И чуваћу све твоје топове,
А ти хајде, што ти сам Бог даде.”
Онда беже срклет учинио,
Делибаше ата приведоше.
Скочи беже под чадора свога,
Па се спреми, ата прихватио,
Па ордију даде Петровићу,
А он свога ата узјахао;
На Главици оставио војску,
Па он оде пољу Петровоме.
А кад беже на Петрово сиђе,
Па с’ Петрова до Дунава дође,
У Дунаво ата натјерао.
Нека њега и коња дорина,
Док му ате Дунав препливао,
Ногама се суха прихватио.
Док почеше пуцати топови,
У Будиму граду бијеломе,
У везира, царског муртатина.
А окрен’о с табије топове,
Па у кулу бега Мустај бега.
А кад беже опази топове,
Он не иде Дуру неимару,
Већ он иде право до везира.
Пред сарајом коња одјахао,
А везиру паде на одају.
За оштру се сабљу прихватио,
Посијече будимског везира,
Покрај њега Ибра силихтара,
Па испаде граду на табију
Исијече тридесет топчија
А застави тридесет топова,
Па с’ отале са бедема врати,
Опет ата прихватио свога,
Па се ату на сриједу баци,
И ето га селу Поповоме,
Гдје је кула Ђуре неимара.
Испод куле викну побратима:
„Гдје си побро, Ђуро неимаре?”
Позна бега Ђуро по авазу,
Па полетје из бијеле куле.
Кад угледа бега Мустај бега,
А бег сјаха од дурина свога,
Па се с’ Ђуром рукам’ загрлио,
Загрлише, па се пољубише,
Баш ко да су од једне матере.
Онда рече беже Мустај беже:
„Богом брате, Ђуро неимаре,
Је л’ на скупу пет стотин’ мајстора’? —
„Јесу беже, живота ми мога!”
У то акшам пао на земљицу.
„Хајде Ђуро, јер је за невољу,
Претури ми тумбас до сабаха,
Остала је на Петрову војска,
Три су за мном пошла генерала,
У свакога сто хиљада војске,
Хоће мене газап учинити
Моје војске што је остануло,
Узеће ми цареве топове.”
А кад зачу Ђуро неимаре:
„Хоћу беже живота ми мога,
До сабаха тумбас претурити,
А ти хајде својој танкој кули,
У сабах ћеш до тумбаса доћи.”
Оде беже, па се сврати кули.
Видје беже, гдје је здраво љуба,
И гдје жива Делибега мајка.
Ђуро скупи пет стотин’ мајстора,
Припадоше, тумбас начинише.
А кад свану, па ограну сунце,
Павле свуко четр’ест топова,
Свео Павле на Петрово војску.
Сиђе беже и тумбасу приђе,
Док му поче војска прелазити
На тумбасу у граду Будиму.
Бирдем војска у Будима пређе,
На Петрово стигли генерали.
А кад видје Петровићу Павле,
На Дунаву тумбас одсијече.
Војска онда прећи не могаше,
С’ Петрова се опет у Беч врати,
Павле пређе с бегом у Будима.
Ну да видиш бега Мустај бега,
У своје га прихвати делије,
Начини га првим делибашом.
Промијени у Будим’ везира,
Па отписа цару честитоме,
Како ј’ амо у Будиму било,
Каква му је хила учињена,
А кад писмо до Стамбола сиђе,
Па Султану паде на кољено,
Писмо царе гледа у Стамболу,
Писмо гледа, па се зачудио:
„Ај аферим Делибеговићу,
На те пада у Будим’ везирство,
Ти ћеш бити везир у Будиму,
Ја намјести, кога теби драго.
Ја ћу на те ферман оправити,
Да ти будеш стар’ји од везира,
Да ти судиш у Будиму своме.”
Па да видиш бега Мустајбега,
Он у Будим намјести везира
Из медресе шеха Садулаха.
Ал на бега царски ферман дође,
Да се беже у Будиму пита,
Да му нико прередит не море,
Што нареди Делибеговићу.