Мој гроб

Мој гроб Писац: Никанор Грујић

Биће па ће проћи све то кано сан,
И суђени једном освануће дан.

Биће па ће проћи и жалост и вај,
Побледиће звезде — спомену је крај.

И на гробу моме, вечном дому мом,
Дићи ће се дрвце у расцвату свом.

Рашириће гране, осенчиће ’лад,
А њему ће прићи путник неки млад.

Оставиће терет, с лица отрт зној,
У мислима тражећ он завичај свој.

Запеваће песму, одјекнуће гај:
„Завичају мили, одмора ми дај!”

Узабраће, можда, још и који цвет,
Па одморан ићи све даље у свет.

А кад падне вече и вечерњи мир,
Зашумиће јаблан, протећи ће вир.

Причаће ми тугу у путника тог
Што му душу тишта са удеса злог.

Причаће ми млоге радости и јаде.
Саломљену веру, покошене наде.

Тешко ће ми бити слушат причу ту,
у тренућу једном сносећ судбу сву.

Ја сам давно путник тај што носи јад,
Ја сам онај који жићу бејах рад.

И крај гроба свога, берућ стручак цветка,
Певам песму своју немилог свршетка.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 234-235

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никанор Грујић, умро 1887, пре 137 година.