Мој гроб
Мој гроб Писац: Никанор Грујић |
Биће па ће проћи све то кано сан,
И суђени једном освануће дан.
Биће па ће проћи и жалост и вај,
Побледиће звезде — спомену је крај.
И на гробу моме, вечном дому мом,
Дићи ће се дрвце у расцвату свом.
Рашириће гране, осенчиће ’лад,
А њему ће прићи путник неки млад.
Оставиће терет, с лица отрт зној,
У мислима тражећ он завичај свој.
Запеваће песму, одјекнуће гај:
„Завичају мили, одмора ми дај!”
Узабраће, можда, још и који цвет,
Па одморан ићи све даље у свет.
А кад падне вече и вечерњи мир,
Зашумиће јаблан, протећи ће вир.
Причаће ми тугу у путника тог
Што му душу тишта са удеса злог.
Причаће ми млоге радости и јаде.
Саломљену веру, покошене наде.
Тешко ће ми бити слушат причу ту,
у тренућу једном сносећ судбу сву.
Ја сам давно путник тај што носи јад,
Ја сам онај који жићу бејах рад.
И крај гроба свога, берућ стручак цветка,
Певам песму своју немилог свршетка.
Извор
уреди- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 234-235
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никанор Грујић, умро 1887, пре 137 година.
|