Мојој нади
Куд си, куд си, моја надо!
Залутала већ одавна?
Ја те чекам у походе,
А ти јоште н'јеси справна!
Видиш, да сам као лађа
На таласе сињег мора;
А ти опет све једнако
Прама мени биваш спора.
Видиш моје срце младо,
У немиру да пребива;
Видиш занос моје душе
Жеље пусте, које снива.
Ђе си дакле, моја надо!
Чујеш срца уздисаје,
Ја те тражим, али не знам,
У које си св'јета краје!
А вила ми подругљиво
Шапће тихо сред мог' јада:
„Умири се чедо моје,
У Бога је твоја нада!“
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
У Бару (Црна Гора), 1895., Мило Јововић, „Словански свет “, број 10., у Трсту, 9. марта 1895., стр. 88.