Mojoj nadi
Kud si, kud si, moja nado!
Zalutala već odavna?
Ja te čekam u pohode,
A ti jošte n'jesi spravna!
Vidiš, da sam kao lađa
Na talase sinjeg mora;
A ti opet sve jednako
Prama meni bivaš spora.
Vidiš moje srce mlado,
U nemiru da prebiva;
Vidiš zanos moje duše
Želje puste, koje sniva.
Đe si dakle, moja nado!
Čuješ srca uzdisaje,
Ja te tražim, ali ne znam,
U koje si sv'jeta kraje!
A vila mi podrugljivo
Šapće tiho sred mog' jada:
„Umiri se čedo moje,
U Boga je tvoja nada!“
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milo Jovović, umro 1916, pre 108 godina.
|
U Baru (Crna Gora), 1895., Milo Jovović, „Slovanski svet “, broj 10., u Trstu, 9. marta 1895., str. 88.