МОЈА РУЖА
Све уморно лежи, мртви санак снива,
И земља и људи и природа ц'јела,
Увело је цв'јеће, маглуштина сива
Суморна је крила над земљицом свела.
Не чују се звуци славујева гласа,
Нити бруји фрула веселих чобана,
Све издише тужно у мртвилу часа,
Свуд се шири пустош — пустош бесконачна.
Али у мом врту румен-ружа цв'јета,
И у пркос зиме и оштрога мраза,
Њено лице буји; а невиност света
К'о сунашце сија с' рујних јој образа!