Морић Фата по авлији шеће
Морић Фата по авлији шеће,
слуга Хусо коња тимараше:
— Морић Фато, би ли се удала?
— Бих ти, Хусо, и муштулук дала!
— Морић Фато, би ли пошла за ме? 5
— Ид’ отале, слуго Хусеине.
Ти си слуга у мојега бабе!
Тебе, Хусо, влахиња родила
у планини овце чувајући,
у овчије заматала руно, 10
овчијим те задојила млијеком.
Бабо ти је козар за козама,
браћа су ти момци по конаку,
секе су ти по двору слушкиње.
Мене, Хусо, ханума родила 15
на шиљтету међу јастуцима,
робиње ме на руку шикале,
задојиле медом и шећером.
За то Хусо хаје и не хаје,
па он двори десет годиница 20
док издвори десет агалука,
све их десет за пашалук даде.
Запаши се паша Хусеине,
сви му бези на мубарек дошли,
понајпошље Копчић Ахмед-беже. 25
Селам даде, подвиш’ руке стаде,
стаде дворит’ пашу Хусеина.
Њему вели паша Хусеине:
— Отур сједи, Копчић Ахмед-беже.
Питају се за мир и за здравље: 30
— О бога ти, Копчић Ахмед-беже,
би ли дао Морић Фату за ме?
— Богме хоћу, пашо Хусеине.
Прстен даде, свадбу уговори,
и та свадба за не много дана, 35
докле паша сакупи сватове
и пореже даре на дјевојку.
Чауш викну, дебул-хана цикну,
доведоше лијепу дјевојку.
Све вечера мало и велико, 40
двоје младо у ђерђек сведоше.
Њојзи вели паша Хусеине:
— О, дјевојко, соја господскога,
зазор ми је у те и гледати,
а камоли с тобом говорити. 45
Тебе ми је ханума родила
на шиљтету међу јастуцима,
пашу Хусу Влахиња родила
у планини овце чувајући.
Па потеже плетену камџију. 50
Куд је бије, црна крвца лије,
куд је пуца, све јој кожа пуца,
све је бије до ране зорице.
Кад свануло и сунце грануло,
тада Хусо отвори сепете, 55
изброји јој потпуно вјенчање,
пред собна је врата избацио:
— Хајд, госпоја, свом бијелом двору!
